Aktuelno Reportaža

ДОБРОТА ИМА МОЋ

ХУМАНИ ОСНОВЦИ ШКОЛЕ ИЗ ЗАБЛАЋА ПОМАЖУ СВОМ БОЛЕСНОМ ДРУГУ

Не постоји довољно велика награда за њихов труд, нити се то што су научили може прочитати у школским књигама. Добре оцене које су заслужили из најважнијег предмета, другарства и човекољубља, темељ су за цео живот. Од ђака, основаца у школи “Владислав Петковић Дис” из Заблаћа, али и њихових наставника и учитеља, многи заиста могу учити баш о томе. А све њих, “целу” школу, ујединила је болест њиховог друга, петнаестогодишњег Луке Ракоњца.

Прве симптоме осетио је на летњем распусту, а убрзо му је дијагностификована опасна болест – сарком, малигни тумор који му је “напао” раме! Када је у септембру почела настава, Лука се није појавио у одељењу… Од тада, чим су сазнали шта је у питању, почела је борба и његових другова, како да му што брже и што више помогну. Сакупљање новца за Лукино лечење прво је почело у његовом одељењу, па су се укључили ученици и цео колектив, а онда су се “концентрични кругови” доброте ширили на родитеље, привреднике, суграђане, земљаке који живе далеко… Убрзо после помоћи одељења, на предлог Ђачког парламента у школи, организована је акција међу ученицима, наставницима и другим радницима и тада је прикупљено око 125.000 динара. Онда су, наставнице цртања, сликања и вајања Александра Ћосић Маринковић и ликовног Лела Томашевић, помогле да се осмисле нове акције. Подстакле су своје ђаке да на часовима сами креирају и праве предмете, које ће продавати, како би обезбедили што више новца за Лукино лечење.

Када смо прошле недеље посетили школу у Заблаћу, око нас су се окупили многи и готово истом реченицом започињали разговор о Луки: “Знамо да ће му бити боље, јер је он храбар. Верујемо у њега и знамо да ће све што радимо, за њега бити добро”. Срђан Јовић, професор физичког васпитања и разредни VIII/2, Лукиног разреда, прича да је, после операције на ВМА, дечаку уграђен имплант у руку и да му сада предстоји 30 хемотерапија, због чега сваког другог дана путује у Београд. Срђан нам преноси да је, према ономе што говоре лекари и Лукини родитељи, операција добро прошла и да се Лука добро и храбро држи.

– Он је изузетно дете! Јако је зрео за ову ситуацију, пун је позитивне енергије. Понекад, као да он нама улива снагу… Долазио је и у школу, говори да хоће да иде са својим друговима на екскурзију, не жели да пропусти ни матуру… Другари из одељења иду код њега, помажу му да савлада градиво, како не би полагао разред. Лука успева да учи, а предавања је имао и док је био у болници. Свака помоћ породици много значи, јер оба родитеља тренутно не раде, мајка је стално уз Луку… Њима је ово најбитнија битка у животу – прича Лукин разредни.

Многи Чачани су их упознали, када су на градском тргу, уочи Нове године, продавали своје рукотворине, мале уметничке радове, како би сакупили помоћ за свог друга. У акцију испред Дома културе, коју је подржала Канцеларије за младе, били су укључени сви из Лукиног одељења, као и многи други вршњаци, али су у реализацији, може се рећи, учествовали сви који су везани за школу у Заблаћу. Чак и они најмлађи, који су правили честитке. Они старији, од петог до осмог разреда, користе сваки час уметности да направе нешто ново. Тако је настало много радова, али за новогодишњу акцију успели су да продају све, па су морали да доносе и неке радове које су били оставили “са стране”. Чак су их суграђани питали да им дају новац, а да то што су донели продају другима… Колико их је ова акција ујединила, говори и то да су тада, за два дана, успели да за свог друга обезбеде више од 160.000 динара.

– Када смо радили акцију на тргу, Лука је сутрадан имао операцију и само смо о томе размишљали. Сви смо имали утисак да није у питању само материјална помоћ, већ као да му шаљемо нашу снагу. Хвала Богу, све је прошло како треба и сада знамо да смо успели да добијемо битку, сви заједно, деца, он, његова породица, цео колектив… Одзив је био велики и сви смо били пресрећни. Не само што смо успели да помогнемо Луки, већ што смо у људима побудили оно најлепше – хуманост и саосећање. А деца, осим што спознају да су креативност и стварање значајни, много важније је да схвате да је давање и помагање смисао људског живота. Мислим да је поента што на овај начин уче да њихово дело, које направе својим рукама, није узалудан посао, већ напротив, да је за некога велики сваки дар, који се од срца пружа – каже наставница Александра, која већ дуже време организује акције за помоћ онима којима је најпотребније. Ради у две школе и у обе настоји да у ђацима развије осећај саосећања и човекољубља, јер то је највредније што могу понети из детињства.

Наставница Александра и Лукине школске другарице Ирена, Ана и Милица

Ирена Вучковић дружи се са Луком још од предшколског, заједно су свих осам година у одељењу.

– Он је друг какав се може пожелети, јер је увек био ту кад је некоме потребна помоћ. Зато се ниједног тренутка и не поставља питање зашто ово радимо. За њега бисмо све урадили, само да се врати међу нас – каже она.

Слично су нам рекле седмакиње Милица Лукић и Ана Јовановић, које учествују у свим акцијама за помоћ, не само Луки, већ и другој деци када је то потребно. Биле су зимус обе на тргу. Поносне на своју школу, на другове, али и на све који су им помогли да акција има тако велики резултат.

– Срећни смо много, јер знамо да му помажемо. Чини нам се, ако ми верујемо, и Лука ће се излечити – кажу његове другарице.

Секретар школе Рада Ерић са много емоција телефонирала је Луки, са којим смо кратко разговарали. Веома дирнут гестом својих другара, наставника и свих других, каже да му све то помаже да он, као и цела његова породица, лакше преброде једну велику битку.

–  Ја сам сада ОК, све иде на боље. Много ми значи што, кад год сам у Заблаћу, другови дођу код мене, у свему ми помажу… Велико је када знам да су увек ту за мене, а знам да бих и ја тако поступио – рекао нам је Лука, коме смо пожелели да се што пре опорави и придружи својим другарима.

Акција за Луку се наставља, јер његово лечење још траје. Динарски рачун за уплату код Комерцијалне банке је 205-9011007298107-75.

В. Тртовић

ОКЕАН ХУМАНОСТИ

После текстова у медијима, школи у Заблаћу јављали су се многи, не само из Чачка, већ и других градова, али и наши људи из иностранства. Драгиша Јокановић, родом из Заблаћа, који живи у Бриселу, а који је боловао од исте болести као Лука, звао је и када је за Луку отворен жиро-рачун одмах је уплатио већу своту новца. Колики је “океан” хуманост Лукиних другова, показује и пример једног дародавца из Кукића, који је чувши причу, пешке дошао до школе да би дао помоћ. Одазвали су се и привредници из Заблаћа и околних места, родитељи ученика, Град Чачак… Задивљени овим примером, обећано је да ће школи донирати новац за спортску опрему, као награду за одличну организацију хуманитарне акције.

Цео текст можете прочитати у васкршњем броју “Чачанског гласа”

 

Оставите одговор