О филму Огњена Главонића, „Терет“
ДУБИНА НАШЕ ПРОПАСТИ
Филмски понедељак и уторак у вечерњем термину (20 часова) на репертоару Дома културе, седмице на измаку, био је резервисан са „контроверзно“ дебитантско остварење Огњена Главонића, једином филму са простора бивше Југославије приказаном у Кану овог пролећа (у једном од пратећих програма). Како то код нас све чешће бива, филму се судило и пресудило и налепљена етикета антисрпски и пре него што је јавно приказан у Србији. Хајка на аутора је само појачана након приказивања на Сарајевском филмском фестивалу.
ТЕРЕТ ИЗ СВИХ НАШИХ РАТОВА
Шта је то Главонић згрешио да добије „ласкаву“ титулу аутора „антисрпског“ филма? Да цео случај разјаснимо мало, пре преласка на главни мени. Млади аутор се још од 2009. године носи мишљу да уради целовечерњи играни филм о возачу камиона који у време НАТО бомбардовања, 1999. године, превози терет непознате садржине, о коме ништа не зна и не жели да зна. Нешто касније Главоњићу полази за руком да сними на исту тему запажен документарац „Дубина 2“, који је у два наврата приказан и у Чачку. Тема увек шкакљива, преиспитивање о ратним траумама и да ли смо и ми радили ЊИМА, оно што су ОНИ радили нама. Ратни злочини почињени у име свих нас, а чињенице о томе, као и последице нејасне и скриване, попут тела страдалих недужних цивила закопаваних широм Србије, између осталог и у масовну гробницу на полигонима у Батајници. Језик документарног филма је, наравно, другачији од оног који се користи у играном, експлицитнији, директнији. Документарац је имао своју атмосферу и снагу и све је то требало преточити и у основу играног филма „Терет“ – терет који носимо сви, и МИ и ОНИ.
МИ И ОНИ
Главонић је кренуо храбро и паметно, тако што је улогу главног филмског јунака поверио искусном, одличном глумцу Леону Лучеву, једном од извођача глумачких радова, који је своју каријеру управо градио на филмовима са антиратном поруком („Кругови“). Лучев је свакако један од најбољих глумаца средње генерације на ex – YU просторима, али квака је у томе што он долази из Хрватске и игра у филму који за тему има „пипаву“ тему из Србије. Међутим, Главоњић је врло вешто избегао ту замку, његов филмски јунак је добио одређену универзалну ауру, препознатљиву на свим странама, једну унивезалну метафору за све оне нормалне, тихе људе, који се отворено не баве политиком, гледају своја посла, у сећању носе поруке и наслеђе, као терет својих предака, у овом случају антифашистичку борбу оца, борца са Сутјеске. ТО су они тренуци кад престају оне уобичајене разлике на МИ И ОНИ, остаје једина могућа подела на људе и нељуде, а тако је у сваком рату, без разлике, мимо свих политика, војски и свих разлика. У самом финишу, наш јунак, кога не занима ТЕРЕТ, већ само жели да обезбеди који динар – марку више за себе и породицу и да преживи, ипак отвара очи и схвата да не можемо жмурети пред стварношћу и он ТЕРЕТ своје муке преноси свом сину у наслеђе, са надом да ће се чвор размрсити једном заувек и да ћемо живети као људи и у сваком, и у оном ДРУГОМ, видети само човека који жуди за животом. Српски ратниroud muvi са Владом – Леон Лучев, има снагу, поруку и стварносну суморну атмосферу рата, која се просто може опипати захваљујући невероватно прецизној, једноставној и убедљивој глуми главног протагонисте, који говори и кад ћути.
ЖУДЊА ЗА ЖИВОТОМ
Филм шкрипи на другој страни, оној где шкрипи и већина српских филмова новије продукције, а то је сценарио. Сам покушај да се повежу приче из оног прошлог рата, оца и сина и ратна прича из нашег времена, такође са акцентом на односу оца и сина, није дала превише ефекта и није убедљива у крајњем домету. Некако се остало на пола пута, направљен је храбар, солидан филм, аутентичне естетике, али не више од тога. Нешто недостаје на крају филма. Недостаје онај јачи доживљаЈ катарзе, који је присутан и снажан у Главонићевом документарцу. Можда би сам утисак на крају био јачи да нисмо имали прилику прво да гледамо документарни филм на исту тему. Овај филм нема ни мрвице нечег што би могли назвати антиспским и то је једно глупо подметање кукавичјих јаја, од стране оних који нису довољно отворени за нове теме у домаћем филму и нису спремни за „проветравање“ устајалог уметничког ваздуха, атмосфере уљуљканости „великим темама“ и херојством, без смисла за осећај муке и патње обичног малог човека у овом времену, који се бори само за парче живота и за будућност најмилијих, не желећи да буде део амбиције „великих“ и „недодирљивих“. Нема „антисрпског“ и антихрватског“ и „антиалбанског“ филма, постоји добар и лош филм, који подилази широј публици, било овде или у свету и они са добрим намерама који остану негде на пола пута.
Душан Даријевић
