Kultura

ЖЕНЕ И ЕСТРАДА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (19)

ЖЕНЕ И ЕСТРАДА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

 

Сви данас знамо, или смо бар чули за старлете. Знамо ко су, али је много теже одредити шта оне раде и како су уопште добиле значајно место на естради и животу око естраде. Учествују у ријалити програмима, на насловним странама су жуте штампе, њихова „уметничка“ имена сви знају и сви прате њихове скандале, посебно оне који се односе на интимне односе. Не раде ништа, а зарађују пуно, нико не зна како, заправо сви слуте да то мора имати везе са најстаријим занатом на свету. Појава је нова, али назив старлета није. Има корена у италијанском језику, реч старлетта (звездица) је појам који се некад односио на младе и перспективне глумице, које су имале епизодне улоге.

СТАРЛЕТЕ САМОУПРАВНОГ СОЦИЈАЛИЗМА

Свака појава има свој корен у прошлости. Негдашње југословенско и српско друштво, у време самоуправног социјализма, имало је, такође, своје старлете. Додуше, њих нико није звао тим именом, али су старлете у свом прапочетку заправо биле кафанске певачице у периферним кафанама и у бирцузима на магистралама, које су биле саставни део новокомпоноване естраде, која је ухватила замах у другој половини ’60-их прошлог века, а свој процват и раст у ’70-им и ’80-им годинама. Шта се десило у деведесетим и како је цела ствар ескалирала, то добро знамо. Елем, кафанске певаљке, које су често имале и допунско занимање – најстарији занат на свету, имале су у своје време посебну улогу – да забаве и опусте радног човека, социјалистичког самоуправљача, који је напорно радио осам сати, изграђујући социјализам, најчешће се одмарао исто толико сати, а оних преосталих осам су подразумевали „духовну“, односно идеолошку надградњу и забаву.

Забава је у то време, као и данас уосталом, била лака, а пара муком стечена се тешко трошила и давала, сем, наравно, у посебним ситуацијама и у пијаном стању, што су певачице по кафанама и естрадне уметнице широког спектра умеле зналачки да искористе. Радни човек је морао да се опусти уз песме које су га подсећале на завичај и изазивале у њему дерт и буру емоција сваке врсте. У југословенској кинематографији постоји неколико филмова, који добро описују такво стање, али и положај и улогу жена са естраде у време друга Тита. Свакако, најпознатији филмови су: „Трагови црне девојке (1972), Здравка Рандића, „И Бог створи кафанску певачицу“ (1972) Јована Живановића, али и „Живот је леп“ (1985) Боре Драшковића и „На путу за Катангу“ (1987) Живојина Павловића.

РАДНИ ЧОВЕК И ЗАБАВА ЗА ТЕЛО И ДУШУ

У филму „Трагови црне девојке“ Здравка Рандића, фантастично је описана периферија велеграда ’70-их, у коју стиже млади провинцијалац, железничар Јова, жељан свега, љубави, забаве, бољег живота. Уз помоћ старијег познаника Паје (Павле Вуисић), „спретног“ трговачког путника, а касније и успешног угоститеља са подебелим буђеларом, улази у ноћни живот периферије, „натопљен“ мирисом масних јела, јефтине ружице и наравно, станичних ноћних дама – девојака увек спремних на дружење и забаву. Јова (Борис Дворник), једне вечери упознаје Славицу (Неда Спасојевић), лепу црнку, која сем што воли да се „дружи“ зна и да пева, а то своје знање, сем у кревету, користи и по локалним кафанчинама. Јова, младац, жељан свега, убрзо полаже „оружје“ пред младом, изазовном „вртирепком“ и заљубљује се до ушију. У јадном и запуштеном железничком насељу, у близини радног места, налази смештај у убогој уџерици, где ускоро доводи и изабраницу свог срца. Наравно, она навикла на лагодан живот спонзоруше, није одушевљена таквим исходом, убрзо подвије реп и напусти свог ђувегију и врати се старим навикама и животу у кафани. Уцвељени Јова се даје у потрагу за црном девојком, што на крају доводи и до трагичног исхода, где Јова, не схватајући да не може да исправи неисправљиво и да не може да обузда и „оседла“ дивљу природу, постаје трагичар и убица.

ВРЕМЕ СПОЗНАЈЕ

Налик овим судбинама су и судбине главних актера филма, насталог тринаест година касније, „Живот је леп“ (1985), Боре Драшковића. Филм, инспирисан прозом Александра Тишме, као и филм који је настао по сценарију Драгољуба Ивкова и Живојина Павловића („Трагови црне девојке“), прати авантуру трочланог кафанског оркестра у некој војвођанској забити, након хаварије путничког воза, који се зауставио пред сеоском кафаном, у коју су нахрупили нервозни путници.

Жељни забаве, гости желе да уз мезе и пиће прекрате чекање на поновни полазак воза. Довитљиви газда кафане, поново Павле Вуисић, то користи и убрзо ангажује оркестар, који се ту нашао заједно са осталим путницима. У оркестру је и певачица (Соња Савић), млада, неискусна, са неком неисквареношћу и наивноћу у погледу и ставу. Локални кабадахија (Драган Николић) и некаква врста жестоког момка социјалистичког доба, приватног предузетника и пословног човека у социјализму, који „муља“ са локалном политичком „елитом“, користи прилику да малтретира све од реда, како госте, тако и недужни оркестар. У заштиту певачици и њеним колегама, нашао се газдин рођак, некад у велеграду успешни уметник на хармоници (Раде Шербеџија), који је награисао због дугог језика и неподобности, па сад у месту свог детињства, хлади усијану главу. Он неко време немо посматра иживљавање свог друга из детињства (Драгана Николића) и његовог верног „пса“ – пратиоца (Милан Ерак). А онда, одлучује да нешто предузме. У другом делу филма узима под своје певачицу и на локалној забави, коју организује Драган Николић, у част добро обављеног посла са локалним главешинама, наступа и прати на хармоници нову звезду естраде (Соњу Савић), сад потпуно преображену и у новом светлу. То наравно не остаје непримећено и задригли локални моћници желе уз печеног пауна на менију и младу певаљку, а то им омогућује локални бос (Драган Николић). Док у мемљивој кафанској соби траје „редаљка“ над певачицом, у хармоникашу се буди бунт и побуна против постојећег стања ствари и он слично и са истим мотивом попут Јове, што из љубоморе, што из освете и бунта, све решава хицима из пиштоља.

Југословенски редитељи, као да су мислили да се стање, како социјално, тако и политичко и друштвено, не може другачије променити, до побуном и насиљем, али то наравно није решење, остаје након таквог чина само немоћ и празнина. Знамо сви шта се убрзо догодило, само шест година од настанка филма „Живот је леп“.

Душан Даријевић

(Наставиће се)

Оставите одговор