Aktuelno Reportaža

ЖИВИ СВОЈЕ СНОВЕ

ТАМАРА ПЕТРИЋ – ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ ФУДБАЛСКИ СУДИЈА

Да се питала „женска“ страна Павловића, могла је да носи елегантне хаљине и штикле, јер се плесом бавила око десет година. Ипак, одлучила се за копачке и дрес, јер је у породици са две кћери Тамара „приграбила“ улогу „татиног сина“. Са оцем Миливојем, некада фудбалером, а потом фудбалским судијом, још као мала ишла је на све утакмице и просто заволела ту и данас у великој мери „мушку“ игру. Тако јој је фудбал ушао у крв. Данас је ова млада дама, родом из Трбушана, једна од наших ретких фудбалских судија на интер-листи. Своју велику љубав крунисала је пре пет година и стварним браком са фудбалским голманом Николом Петрићем, са којим тренутно живи у Патри, у Грчкој, где Никола игра за ФК Панахаики.

Тамара никада није била фудбалерка, али је овај спорт имао одувек важно место у њеном животу. Када се пре 15-ак година указала прилика да постане судија, није се много двоумила. Истина, мама Мирјана није баш са одушевљењем гледала на ту, за женску децу, неуобичајену жељу, јер је више волела да Тамара остане верна плесу, који је већ десет година вежбала. (Касније се то променило, па је баш мајка више пратила на мечеве, често и цео викенд проводећи на путу и возећи ћерку на два различита краја Србије.)

– Плес и фудбал, то је било неспојиво! Између то двоје, наравно, одлучила сам се за фудбал. Хтела сам једноставно да пробам, да видим могу ли… – уз смех нам прича Тамара.

Кад је имала 13 година, била је на првом курсу за судије. Било је то крајем 2006, положила је писмени део, а онда и практични на терену, тачније на једној дечијој утакмици на „Борчевом“ стадиону, по десетак минута на све три позиције – главног, првог и другог помоћног судије. Добила је прву диплому и званично постала фудбалски судија. Већ на пролеће судила је своју прву утакмицу у Парменцу, а данас у својој веома уредној евиденцији има око 400 мечева у разним зонама широм Србије…

Да би напредовала морала је да суди одређени број утакмица и тако добије позитивне оцене. Наравно, за сваку степеницу више, било је теже, јер је требало сакупити више утакмица у одређеној зони… После републичког положила је и за савезног судију и почела да „дели правду“ у Супер и Првој женској лиги. Стигла је и до највишег степеника, стекла је звање интернационалног судије и од 1. јануара 2018. једна је од три Српкиње на интер-листи. Испит је полагала на Малти, када је слушала и предавања најбољих у својој професији – Колине, Чакира, Феликса Бриха. Тамо је била једини женски судија из Србије, а од мушкараца са њом је био Данило Грујић. Као интернационалац прво је судила на једном пријатељском турниру у Шведској. Случај је хтео да, убрзо пошто је прихватила позив за овај турнир, супруг Никола потпише уговор са једним шведским клубом. Тамару је UEFA делегирала да суди и на турниру за жене до 17 година, који је одржан октобра прошле године у Холандији…

Најтеже одлуке везане су, наравно, за пенал и црвени картон. Некада су то чисте ситуације или жаргонски речено „школски пенал“. Али, према Тамариним речима, много је више оних других, кад остане „црв“ сумње.

– То разрешавамо тако што опет гледамо снимке. Или у разговору са неким чије мишљење вам је важно. Мени је то мој тренер Милован Ристић, који је иначе у тиму Милорада Мажића. Он прати све што радим, често се чујем са њим, јер је и то начин на који се усавршавам – истиче Тамара.

У фудбалу ужива и даље, чак и са своје позиције судије. Када је била на почетку каријере, циљ јој је био да дође на интернационалну листу, да буде FIFA судија. Када је то остварила, зацртала је нове циљеве – да суди важне утакмице и да напредује према елитној групи. То није нимало лако, јер, како сама каже, на то утичу многи фактори, па и то што долази из мале земље. Уз то, и у том „казненом простору“ има „гурања“, веза…

Међу колегама има узоре, али одмах издваја Милорада Мажића и уз осмех закључује: „Сви тежимо да постанемо Мажић“.

В. Тртовић

СУПРУГ НИКОЛА ВЕЛИКА ПОДРШКА

Свог супруга Николу упознала је преко пријатеља, на једној важној прослави „Борца“. Знала је, наравно, да је фудбалер, јер му је пре тога на једној утакмици и судила.

– Знао је ко сам, али то није одмах признао… – смеје се она и додаје да много значи што су, иако на „различитим обалама“, ипак „у истим водама“, јер је подржава у овом послу и даје јој додатну снагу. Да није тако, било би много теже ускладити каријеру, породицу, друге обавезе. Живот у Грчкој није јој пореметио планове. Свакодневно тренира, пошто је, као и друге интернационалце, прати УЕФА… Све што одради на тренингу шаље интернетом на ту адресу. Због професионалних обавеза бар једном месечно долази у Србију, а искористи прилику да дође и у родни град.

КО ЊОЈ „СУДИ“

Осим оних који су по својој професији одређени да оцењују њено суђење, има и Тамара своје „судије“, отац је настрожији.

– Код њега важи правило – увек може боље… Догађало се да дођем кући, мислећи да сам баш добро судила, а он каже „могла си ово овако“… Супруг ми баш помаже. Сада када смо вани, теже ме прати, али док смо били у Србији гледао је свако моје суђење – каже Тамара.

Целу репортажу можете прочитати у новом броју „Чачанског гласа“

 

Оставите одговор