Kultura

ЗАРОБЉЕНИ НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА

ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА МИЛОША СТОЈИЋА У ЛИКОВНОМ САЛОНУ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић 

Ненаметљив и готово дискретан у свом стваралаштву, чачански уметник Милош Стојић представио се ликовној публици самосталном изложбом цртежа, отвореном у Ликовном салону Дома културе у четвртак, 21. јуна. Изложено је 40 цртежа, рађених у техници оловка на хамеру, насталих у периоду од 1977. до 2018. године. Последњу изложбу у Чачку имао је у Галерији “Рисим” 2002. године. Излагачку паузу Стојић образлаже повременим радом и прекидима због других обавеза, али се није одрекао стваралачког континуитета. Његови цртежи рефлектују веома згуснуту, надреалну симболику, у којој савремени човек робује новим технологијама, постајући њено, готово “живо месо”. То су слике у чијој сценографији нема трагова природе, хоризонта…

-Нисам мислио да ове цртеже никоме показујем. Све се то временом слагало, па сам на наговор и супруге и кћерке ипак направио селекцију за ову изложбу. Тема је огромна, људске главе овде извиру из пепела, бетона, екрана, сва та атомска и ИТ технологија која нас окружује ће једног дана загушити планету. Ипак ће се у мојим цртежима, као у ренесанси, после готике, појавити човек, који ће све то превазићи и сачувати здраву памет, схватајући да су људи све што је ваљало закопали у тај бетон. Сви цртежи су “херметичне технолошке собе”, у којима људи попримају животињске атрибуте, а све је генерално апокалиптични однос самог човека према сопственом животу и природи. Надреализам ме је интересовао и пре самог студирања на Академији. Волео сам да гледам репродукције и Боша и Бројгела, цела Медијала, Леонид Шејка, сви су ме они привлачили као ствараоци, тако да сам од њих учио и створио свој рукопис. Има мало и Тикала ту, али мало, његови цртежи су феноменални – рекао је поред осталог Милош Стојић.

-Милош Стојић је уметник који не излаже често и много, иако је рано стекао афирмацију као цртач завидног мајсторства и особене стваралачке поетике, изникле из искуства фигуративне фантастике, надреализма и метафизичког сликарства. Осећај за линију, њен изражајни потенцијал и страст према цртежу, код Стојића су се развили током студирања, у првом реду под утицајем професора Драгана Лубарде, који је целокупним стваралаштвом и педагошким радом проширио границе цртежа као ликовне дисциплине, дајући му вредност самосталног и аутентичног израза.

Из тог раног уметниковог периода је цртеж загонетног призора са три хибридна, човеколика чудовишта затечена у немуштој расправи, као гротескно-сатирични упит о свеколиком устројству живота и друштва на обзорју опште кризе с краја 20. века, али и о општем свету унутрашњих људских страхова, фрустрација, жеља и неуроза читаве једне генерације којој и сам припада… Слична остварења не могу се наћи у Стојићевом стваралаштву наредне три деценије, током којих се окреће егзистенцијалној драми модерног човека… -рекла је, поред осталог, ауторка текста каталога, историчар уметности Јулка Маринковић, отварајући поставку.

Милош Стојић је рођен 1950, завршио је Академију ликовних уметности у Београду на одсеку графике. Радио је својевремено као дизајнер у “Графопормету”, последње три године и као ликовни педагог у школи у Заблаћу, сада је у пензији, а у Дому културе држи часове цртања за старије особе. Члан је УЛУС-а од 1985. године и Друштва ликовних уметника “Рисим”, са којим редовнио излаже на годишњим изложбама. На студијским путовањима посетио је Немачку и Италију. Уз више колективних, ово му је пета самостална изложба. Награде “Драган Ћирковић” на Годишњој изложби Друштва ликовних уметника “Рисим” добио је 1981. и 2011. године.

 

Оставите одговор