ПОЛА ВЕКА ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА
“ЗОРА ИМА СРЦЕ ВЕЛИКО, КАО СИБИР”
Иван Топаловић, најмлађи син од петоро деце Ђорђа и Добринке, завршио је ОШ “Танаско Рајић” у Љубићу, као одличан ђак, а затим Средњу Техничку и Вишу Грађевинску школу у Чачку. У априлу 1968. године, запослио се у “Металцу” у Горњем Милановцу, а неколико месеци касније, у августу, оженио се Зором Милосављевић, која је учила Средњу Трговачку школу у Чаку. Због љубави двоје младих, Зора је напустила школу и то је једино за чим њен супруг понекад жали. Током 50 година срећног брака много тога су прошли заједно, и лепе и лоше тренутке, које живот доноси.
– Зора је имала непуних 16 година, а ја 22 године и 35 дана. Брат од ујака и ја смо сачекали Зору близу њене куће, код кафане “1. мај” у Љубићу. “Отели” смо је “тачно у подне” и отишли у стан мог рођака, у близини Немањине улице, а потом у Прељину, код моје бабе. Због Зориног оца, који је био много строг, нисмо смели код мојих родитеља у Коњевиће. Наравно, време је решило проблеме. Ипак, и поред тога, било је занимљиво. “Киднаповали” смо младу! Све бих поново исто урадио, не кајем се нимало, и ево заједно смо пола века. Истина, мало сам се двоумио у вези прославе нашег јубилеја. Али, многи то не доживе, а посебно млади данас не цене брак, као што смо ми некада. Први већи проблем и разводе се, а и жене су данас захтевније, имају велика очекивања. А моја Зора има велико срце, као Сибир. За своју породицу би све учинила и другоме дала последње што има. О себи уопште и не размишља – започиње причу Иван Топаловић, откривајући да је образац за дуг брак једноставан – љубав на првом месту. Наравно, важни су и поштовање, разумевање, подршка, блискост…
Ведри, насмејани и духовити (посебно Иван), допуњујући једно друго, за наш лист причају како су се упознали.
– Мој отац се из Баната, 1963. године, доселио у Латвицу код Ариља, где сам рођена и после неколико година смо се преселили у Чачак, у Љубић. Мајка је највише желела да завршим трговину. Била сам на пракси у Љубићу, као трговац у некадашњој “Јеличиној” продавници. Ту сам упознала Ивана, који је тада студирао Вишу Грађевинску школу. Годину дана смо се познавали, па се венчали. Али, нисам никада зажалила. Можда је немогуће поверовати, али никада се нисмо посвађали. Брак подразумева толеранцију. Све смо заједно радили, планирали сваки наредни дан, одређивали животне приоритете, градили кућу, школовали децу… Мој супруг никада није повисио тон, али има ауторитет. Свакоме бих пожелела брак као што је мој. Цео живот сам била домаћица, никада нисам радила у неком предузећу, иако је Иван у то време могао да ме запосли. Али, веома је важно и то што мој супруг, због својих пословних обавеза, није занемаривао децу или мене. Био је успешан у свом послу, али и добар фудбалер. Када су деца одрасла, често сам са њим ишла на службена путовања, као и на утакмице – сећа се Зора.
ЉУБАВ, ДОБРОТА И СТРПЉИВОСТ
На самом почетку радног века Иван Топаловић је доказао своју стручност, са једним мајстором беспрекорно је реализовао пројекат на преси. Иако је у то време приправнички стаж трајао 11 месеци, у предузеће “Металац” се запослио само после шест месеци рада, управо захваљујући овом пројекту. Како истиче, тада је било важно знање, стручност. Своју успешну каријеру машинског инжењера, осим у “Металцу”, градио је и у Фабрици хартије, “Чипсари”, Фабрици “Цер”. Иако је готово увек био на руководећим позицијама, најдраже му је то што су га сви запослени волели, поштовали и ценили као човека.
– Иван је после женидбе дипломирао, па отишао у војску, у Бања Луку. Када сам овде дошла била сам врло млада, морала сам да се прилагодим кући у којој су живели свекар, свекрва, девер и заова. Ништа ми није било тешко, можда зато што сам била млада. Свекрву сам звала “мама”. Ћерку Снежану сам родила када сам имала 17 година, сина Јована у септембру 1972, а муж се из војске вратио исте године, у новембру. Није увек све било лако. Наравно, било је и успона и падова. Али, живот ми је увек био занимљив и леп. Најсрећнија сам била када су деца била мала и са нама. Десет година смо живели у кући са три одељења, нас четворо је спавало у једној соби. И опет је била слога и све се могло. Мој супруг никада није отишао на посао, а да нас двоје нисмо заједно попили кафу. Потом бих децу будила и спремала за школу – са осмехом на лицу прича Зора.
У ризници успомена и сећања Топаловића су и мање лепи, па и трагични тренуци и о њима се говори са посебним поштовањем. Али, и то је живот… Када су почели немири на простору бивше Југославије, Иван је два пута ишао на Косово, као резервни потпоручник, и то 1989. и 1999. године. Ипак, без обзира на животне околности, никада није занемарио пољопривреду, која је у тешким годинама постала главни извор прихода његове породице.
– Када је остао без посла бавили смо се пољопривредом. И данас ништа не купујемо, имамо наше воће, поврће, све што нам је потребно… – поносно је изјавила слављеница док је пратила нашу екипу почетком ове седмице и показивала баштицу коју је требало окопати. Планирала је и да поново уреди цвеће, ошиша живу ограду, покоси траву у дворишту…, да би јој све било лепо на дан “златне свадбе”, јер, стари кажу, “како је испред куће, тако је и у кући”.
Осим да буду вредни и радни, Топаловићи су своју децу Снежану и Јована, зета Вучка, снају Ану и унуке Љубицу, Филипа, Јовану, Ивана, Јовицу и Теодору, увек учили да су за љубав важни доброта, стрпљивост и, наравно, велико срце…
Н. Р.
