ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (42)
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели
ИСКУСТВО ЈЕ МАЈКА МУДРОСТИ
О филму „Чувар плаже у зимском периоду“, режија, Горан Паскаљевић, сценарио Гордан Михић
Филм настао давне 1976. године, а много више од целокупне савремене филмске српске продукције говори о проблемима овог друштва, које није умело одређене изазове да превазиђе ни у бившем систему и већој држави, а то не успева ни данас, након више од четрдесет година.
Шта је то што овај филм чини и данас неодољиво шармантним и болно истинитим? Један од јунака овог филма, Милован Пашановић (Данило Бата Стојковић), каже свом сину Драганчету (Ирфан Менсур), у поверењу – искуство је мајка мудрости. Наравно, овај искусни патер фамилиас, нешто касније и страда од свог искуства, челичења у залеђеној реци, као начина да се превазиђе туга коју сви носимо у себи.
Патер фамилиас нам је својим примером симболично показао да искуство у овој нашој земљи не вреди ништа и да су наши родитељи стасали у једном лицемерном систему и преносе својој деци искуства, све у најбољој намери, која им нису ама баш ни од какве користи у пословном, а ни у љубавном животу. У оном друштву ’70-их, наш школски систем је био једнако лош, као и данас, а искуство наших породица нефункционално и неупотребљиво, тако да се ондашњи, али и данашњи млади човек није имао на шта ослонити, сем на сопствене слабе могућности и помоћ тетке.
Пођимо редом. Драганче, главни јунак приче је без посла, у међувремену ради низ привремених, бесмислених послова, које му обезбеђује тетка преко својих веза и другара. Завршена средња кожарска школа му није ни од какве користи, као ни његовој драгој, девојци Љубици, која је такође без сталног посла и са завршеном средњом хемијском школом. Рађа се љубав младих људи, без јасне животне перспективе и они почињу свој „самосталан“ живот, унапред осуђен на пропаст.
Дом на пустој плажи у сред зиме и место чувара у зимском периоду су сами по себи апсурд и нико искрено не верује у неко чудо, које може нешто променити, сем оца, тог нашег оптимистичног, убогог радног патер фамилиаса, Милована Пашановића, који има решење. То његово решење је давнашњи пријатељ, Дуњић (Бора Тодоровић), који живи у Шведској и наводно се обогатио, а наш јунак наивно верује да ће му управо он, кога је задужио давно, помоћи и одвести сина у обећани земаљски рај, Шведску.
Током читавог филма се ишчекује појављивање фамозног Дуњића и спас који он треба да донесе, он је као некакав наш Годо, који треба да дође из белог света и реши све наше проблеме, безнађе, губитак вере, љубави и наде. Још један апсурд и неочекивани обрт, Дуњић се најзад и појављује, али тек након смрти и глупог и бесмисленог жртвовања оца који је веровао у народно искуство и то платио главом. Тај митски Дуњић није баш онакав, каквим га је је замишљао несрећни отац, који није умео да уреди ни сопствени живот, али је уз помоћ колективног искуства и наде у свог спасиоца хтео да помогне свом сину јединцу, да случајно не скрене на криви пут под утицајем тетке, мајке и остале женскадије, већ да буде прави мушкарац, мушкарчина какав он свакако није био.
Дуњић, истина живи у Шведској, али није тамо некакав бизнисмен, већ како убрзо сазнајемо, неко ко зарађује од тога што у обећану земљу доводи гомилу несретника из државе без наде и перспективе. Попут многих, он одводи и нашег збуњеног Драганчета, коме више није остало ништа (жена га напустила, као и надање у боље сутра), сем подршке женског дела фамилије, који наивно верује да Драганче путује II класом са гомилом исто таквих несретника, само зато што Дуњић, услед великог посла и заузетости, није Драганчета ставио поред себе у I класу. Уз типичне српске ласцивности и предрасуде о Швеђанкама, у претрпаном купеу II класе, наши земљаци путују у обећану Европу, а иза њих и воза у ком су смештени, симболично остаје само мрак тунела, у који смо ушли као друштво и не умемо да изађемо.
И након више од четрдесет година, ми и даље имамо нефункционалан школски систем, који ствара гомилу несретника, који у овој земљи, без помоћи тетке, тешко да могу наћи било какав посао и срећу. Већина младих чека неког свог Дуњића да их одведе у свет, не марећи да се можда ради и о превари и пуком искоришћавању у најави. Немамо ни изграђених и функционалних институција, које могу променити систем и дато стање, већ само своје убоге породице које верују у своје илузије о земаљској срећи. И онај некадашњи хумор и духовитост нашег човека су нестали, само повремено блесну, негде у даљини, попут дневног светла на улазу у тунел коме се не назире крај.
Душан Даријевић
