O vršnjačkom nasilju iz različitih uglova

КАД ЗАБОЛЕ ТЕШКЕ РЕЧИ

О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ ИЗ РАЗЛИЧИТИХ УГЛОВА (2)

 

”Како си ретардиран!” ”Будало!” ”Зашто се дружим са тобом, кад немаш пара!” ”Ако ми не даш да препишем на тесту, свашта можеш да очекујеш од мене!” ”Пребићу те после школе. Побегнеш ли, пребићу твог млађег брата!” Ово су само неке од свакодневних претњи, да не говоримо о исмевањима на рачун физичког изгледа, које се могу чути у школама. Тешке речи постале су део свакодневице и најмлађих.

”Пошто је свако насиље у основи вербално, морамо да говоримо о томе, суочимо се, освестимо, преиспитамо себе да бисмо самоконтролом и просвећеношћу нашли адекватне одговоре и дошли до пожељног исхода”, једна је од главних порука пројекта о вербалном насиљу којим се бавила Наташа Васиљевић, професор филозофије и медицинске етике. Резултате вишемесечног истраживања, заједно са ученицима, представила је недавно на трибини у Медицинској школи.  

– Приметила сам да моје дете сваког дана долази нерасположено из школе. Питала сам шта се дешава, али је оно увек измишљало неки разлог и једва чекало да се осами. Није попустило у школи, било је и даље одличан ђак. Ипак, без обзира на добре оцене, видела сам да је озбиљан разлог тог нерасположења. Све се то дешавало од почетка школске године, али ми се поверило тек на тромесечју, пред родитељски састанак. Тада сам сазнала да је свакодневно у школи трпело малтретирања, посебно због презимена које се не завршава на ић и зато што не живи са оцем. Мали насилник га је толико ниподаштавао, да је испадало као да је моје дете нађено на улици. Да не помињем увреде и на националној основи, због другачијег презимена – прича једна самохрана мајка. Како примећује, деца самохраних родитеља су врло често жртве вербалног или било ког другог облика насиља.

Наша саговорница није ћутала. Прво је проблем свог детета изложила на родитељском састанку, разредном старешини, потом директору. Више пута је безуспешно покушала да закаже разговор са педагогом у школи. Најчешћи одговор на молбе мајке да просветни радници нешто предузму или пребаце њено дете у друго одељење, био је: ”Стрпите се”:

– Кажу ми у новембру да се стрипимо до краја године. Како када трпи увреде сваки дан? Моје дете је једино суботом и недељом или на распусту могло мало да одахне. Успела сам и да разговарам са мајком малог насилника, али није била од никакве помоћи. Покушали смо да будемо помирљиви, позвали смо га на рођендан мога детета. Узвратио је и он позив за своју рођенданску журку. И шта се тада десило, потпуно је изнорисао моје дете на својој прослави!

Ово је пример само једна у низу драма, које се свакодневно дешавају у основним и средњим школама. Излаз из тешког психичког и емотивног стања, дете наше саговорнице је пронашло у другом одељењу. Ту је стекло добре другаре и радовало се свакодневном одласку у школу.

НЕГАТИВНИ УТИЦАЈИ

Свако насиље је у основи вербално. Оно је тек први сигнал и опасност да прерасте у много тежи вид малтретирања. Сам зачетак таквог понашања почиње у породици и преноси се на сва остала друштвена окружења.

– Желели смо да се суочимо са вербалним насиљем, да постанемо свесни какве менталне слике у нама изазивају тешке речи, да испитамо себе и тако освешћени успоставимо контролу и пронађемо прави одговор у таквим ситуацијама. Нису ретке ни ситуације у којима сами постајемо део вербалног насиља, а да тога нисмо свесни. Свакодневни примери уочљиви су и у породици. Да ли је најбоља реакција да детету кажемо да је смотано, зато што се саплело и пало?!!! Како тек могу да буду претешке и речи: ”дебела”, ”сељанчуро”, ”ретард”… Није важно ко их изговара – наводи Наташа Васиљевић, аутор, организатор и реализатор пројекта о вербалном насиљу у Медицинској школи. Истраживања је, са својим ученицима, обављала у првом, другом, трећем и четвртом разреду, од децембра прошле до марта ове године. Резултате су пре неколико месеци представили на трибини о вербалном насиљу. Тада су подсетили и на речи великог научника Николе Тесле: ”Задатак човечанства је да се одрекне насиља”.

Ученици и професорка, упозорили су и на свакодневне, наизглед безазлене, ситуације које могу довести до насилног понашања. Врло често, већ од малих ногу, деца слушају музику која подстиче многе негативне ефекте. Тако, на пример, у песмама које су постале врло комерцијалне, постоји дан за алкохол, сексуалне претње, позиви на тучу… Осим музике, деца и млади су свакодневно изложени ТВ програмима који подстичу сваки облик насиља, посебно такозвани ријалити. Не само да они подстичу псовке, сексуално или физичко насиље, већ га промовишу као друштвено прихватљиво понашање.

ОДБРАМБЕНИ МЕХАНИЗМИ

Пријавити насиље и насилника је почетни корак. Зашто у том случају нисмо цинкароши или тужибабе?

– Зато што човек није роб који мора да трпи насилно понашање – један је од одговора професорке Васиљевић. На трбини о вербалном насиљу она и њени ученици предлажили су и решења за одбрану:

– Немојте емотивно реаговати, не дозволите да вас та особа увуче у свађу. Не реагујте на прозивке, останите смирени. Одговорите само: ”Жао ми је што тако мислиш“. Важно је и поставити границе. Кажите тој особи да нећете толерисати такво понашање, предочите последице и држите се њих. Не узвраћајте истом мером, иначе постајемо исти као насилници. Склоните се. Ако су границе прегажене, ако се не осећате безбедно, удаљите се што пре. Уколико смо вербално злостављани од особе коју не познајемо, нема разлога да реагујемо. Потражите помоћ, пријавите наставницима или разредном старешини учестала вербална насиља. Ако је насилник емотивни партнер, посаветујте се са стручњацима како га безбедно напустити. Ако ваше дете злоставља друге, поставите строге границе и потражите помоћ…

У наредним бројевима ”Чачанског гласа” позабавићемо се врстама вербалног насиља и начинима одбране од њих. Неминовно ће се наметнути и питање шта урадити када се исцрпе сви прихватљиви механизми заштите? Како поступити, као и у примеру с почетка приче, када нема правог одговора и реакције належних?

”ПОКЛОНИ” КОЈИ СЕ ОДБИЈАЈУ

Међу монасима је владало уверење да најстаријег од њих, који је живео у једном удаљеном манастиру, никако не могу да увреде. Један млади монах се нашао одважан и покушао је да искуша старца. Неколико дана је проводио са њим и упућивао му најпогрдније речи. Старији човек није реаговао. Када више није могао да издржи, млађи монах га је упитао: ”Данима ти свашта говорим, како то да ти не реагујеш?“. Старац га је упитао: ”Коме припада поклон који си хтео да даш и тај човек га одбије?” Младић је одговорио: ”Мени”. ”Коме онда припадају и тешке речи које нисам хтео да прихватим”, питао је старији монах.

Можда је ово и најбољи пример одбране који је професорка Васиљевић поменула на трибини о вербалном насиљу.

 

 

One thought on “КАД ЗАБОЛЕ ТЕШКЕ РЕЧИ

Оставите одговор