Intervju

КАКО ЋЕ БАЛКАН ИЗГЛЕДАТИ  2029?

ИСТОРИЧАР ДЕЈАН РИСТИЋ, УЧЕСНИК МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ „СВЕТ У 2019. ГОДИНИ“ АЛИ И НАРЕДНОЈ ДЕЦЕНИЈИ

 Аутор: Зорица Лешовић Станојевић

Недавно је у Београду, у Дому Народне скупштине Републике Србије, одржана једнодневна Међународна конференција под називом ,,Свет у 2019. годиниˮ, која је обухватила више занимљивих панела из области међународних односа, економије, туризма… Завршни панел носио је наслов ,,Back to the future“ – Како ће Балкан изгледати 2029. године?“ у коме је, као једини учесник конференције из области културе, учествовао историчар Дејан Ристић, некадашњи управник Народне библиотеке Србије и државни секретар за културу. Будући да нема одговорног појединца који није забринут за будућност своје заједнице и потомства, о овој интригантној, али научно и компетентно постављеној теми, разговарамо са Дејаном Ристићем о томе шта бисмо могли да очекујемо у наредном десетогодишњем периоду.

Као историчар и стручњак у области заштите културног наслеђа, али и неко ко има богато вишегодишње искуство рада у Влади Србије, како видите наредну деценију на овим нашим просторима?

Незахвално је прогнозирати или предвиђати догађаје и процесе који тек треба да уследе, али ми дозволите да покушам да, као историчар, одговор на Ваше питање покушам да потражим у нашој непосредној прошлости, као и у садашњем геополитичком и културолошком тренутку. Наиме, чак и најједноставније промишљање онога што тек треба да уследи суштински се заснива на оним основама које подразумевају актуелни историјски процеси који детерминишу историјски ток у нашем времену. На самом почетку бих казао да будућност увек можемо назрети у прошлости. Историјске закономерности и процеси дугог трајања који су веома карактеристични за поднебље на коме већ вековима живимо доводе до својеврсног симболичког и стварног преплитања и прожимања прошлости, садашњости и будућности у конкретном историјском тренутку. Промишљајући оно што већ неколико деценија суштински детерминише различите историјске стварности на подручју средишњег Балкана, најпре бих изразио благу и опрезну наду да би наредна деценија, упркос турбулентном наслеђу, могла да донесе почетак дуготрајног, мукотрпног и веома изазовног процеса свеобухватног историјског помирења јужнословенских народа и окончање периода „Ратова за југословенско наслеђе“. Верујем да ће Ваши читаоци бити изненађени називом оружаних сукоба, који су се одигравали на нашим просторима у периоду између 1991. и 1999. године, а које описујем као најстрашнији део „Ратова за југословенско наслеђе“. Нека ми, стога, буде дозвољено да укратко укажем на разлоге због којих користим тај термин. Наиме, као и сваки историјски процес дугог трајања, а ратови су сами по себи један од њих, ови сукоби отпочели су знатно раније у односу на ону своју оружану и насилну етапу. Са друге стране, они трају и дан данас и то се најлакше може уочити кроз помахнитали разнородни историјски ревизионизам који је заступљен на подручјима данашњих постјугословенских држава – Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније.

Зашто стављате толики акценат на „Ратове за југословенско наслеђе“ у контекст разматрања будућности региона у наредној деценији?

-Наиме, ми већ више од четврт века живимо у тзв. постјугословенском раздобљу, које карактеришу исувише честа варничења између појединих бивших југословенских република, а данас независних држава, које су биле захваћене оружаним сукобима током последње деценије претходног столећа. Ти и такви „Ратови за југословенско наслеђе“ отпочели су, као што сам већ указао, знатно пре 1991. године, а наставили су се све до данас. Трвења и размимоилажења, која су представљала увод у оружани сукоб дојучерашње браће, дешавала су се од краја шездесетих година претходног века и то доминантно на идентитетском плану. Све је отпочело са растакањем српско-хрватског, односно хрватско-српског језика, након чега је плима мржње, искључивости и нетрпељивости запљуснула област културе, културног наслеђа, историје, политике, привреде… Дакле, та трвења која, нажалост, трају и до данас, а која су имала и своју трагичну оружану фазу, заснивала су се на строго идентитетским питањима, што је све за циљ имало инсистирање на ретким разликама међу јужнословенским народима. Међутим, услед тога што, у очима екстремиста на свим странама, стварних разлика није било довољно, посегло се за отвореним и бруталним измишљањем језика, нових речи, историја, идентитета… Као последицу тог ретроградног и регресивног вишедеценијског процеса ми данас, нажалост, сведочимо постојање тзв. политичких језика и нових етничких идентитета, које историја до сада није познавала.

Како бих Вашим читаоцима конкретизовао ово што говорим указао бих на недавне догађаје који су, на пример, у знатној мери нарушили вишевековне традиционално добре и пријатељске (усудио бих се, чак да кажем, и братске) односе Србије и Црне Горе. Мислим на недавно усвојену резолуцију Скупштине Црне Горе којом су, по ко зна који пут, поништене одредбе тзв. Подгоричке скупштине из новембра 1918.

Имајући у виду значајан геостратешки положај Србије, актуелне итегративне процесе и историјско наслеђе, које изазове видите у наредној деценији, када је реч о нашој земљи?

-Пре свега, и на првом месту, то је вишедеценијска криза која се односи на питање статуса наше АП Косово и Метохија. Изостанак историјског дијалога између Срба и Албанаца до кога, нажалост, никада није дошло, створило је основе за више пута поновљене оружане сукобе између припадника два народа, који су се, само током претходног столећа, одигравали у време трајања Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, као и Ратова за југословенско наслеђе. Дуготрајна, исцрпљујућа и вишеструко опасна Косовска криза, односно њено коначно, трајно и обострано прихватљиво решење, представља основ свих основа за успостављање здравих темеља развоја Србије у наредним деценијама. Наша домовина, упркос свих напора да се постигне бољитак, и даље тешко посрће, управо под последицама „Ратова за југословенско наслеђе“, који се повремено повампирују на идентитетском плану и тиме само додатно отежавају постизање историјског помирења међу припадницима јужнословенских народа. Рекао бих да је неопходно да грађани Србије, као и припадници њене интелектуалне, културне и политичке елите, сада више но икада, покажу неопходну зрелост, одговорност, здрав разум и свест о значају историјског тренутка. Крајње је време да пружимо праве, истините и стварне одговоре на бројна питања из наше непосредне прошлости, чије нас нерешавање спречава да начинимо толико неопходни цивилизацијски искорак у правом смеру. Такође, јачање унутрашњих, а пре свега истински демократских капацитета Србије, представља предуслов толико жељеног и очекиваног бољитка наше заједничке домовине.

Како би, по Вашем мишљењу, требало да изгледа Србија у будућности?

-Историја нас учи како народи и државе без културе и просвете немају будућност. Можда ће неко рећи да је време великих идеала занавек прошло и да живимо у добу, када виртуелно прети да надвлада реално, када се пред нама налазе нова, досад, непозната искушења. И стваралаштво је давање личног доприноса бољитку заједнице и земље. Управо ти изузетни појединци сведоче о свевремености и потпуној утемељености идеала и система вредности, које ни време, ни недаће нису могле да наруше. Са тим мислима и са таквим породичним и личним наслеђем своју вољену домовину Србију видим као истински демократску, слободну, снажну државу равноправних грађана и припадника различитих народа и вероисповести. Видим је као светило Балкана. Узор у који се са поштовањем гледа. Видим је као истинску, брижну и искрену матицу свих оних наших сународника, који живе изван граница своје домовине. Видим је као земљу мог рођења, мог живота, али и земљу, у коју ћу једног дана отићи придружујући се својим родитељима и својим часним прецима…

Цео интервју у најновијем броју „Чачанског гласа“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор