Kultura

Књижевни програм Дома културе: МУХАРЕМОВА ЧАРОЛИЈА

Књижевни програм Дома културе
МУХАРЕМОВА ЧАРОЛИЈА
Вече са Мухаремом Баздуљем, уторак, 29. јануар

Чаролијом се преображава стварност, а Мухарем Баздуљ (1977) управо то чини више од две деценије, колико траје његова новинарска каријера и нешто краће каријера писца. Готово је тешко замислити да у једној личности „чуче“ писац, новинар, преводилац, да јунак наше приче објављује своје колумне у БиХ (“Ослобођење”) и Србији („Политика“, „Недељник“), књиге у Београду, Сарајеву, Загребу… Да пише на ијекавици и екавици готово свих варијанти некад српско-хрватског језика. Није никакво чудо да је Баздуљ на свом првом гостовању у Чачку, 29. јануара, успео да привуче велики број поштовалаца, тако да је тзв. мала сала Дома културе била заиста премала да прими све заинтересоване и морало се прећи у велику салу, у којој је дружењу са новинарем, писцем, есејистом, преводиоцем и аутором двадесетак књига присуствовало више од две стотине заинтересованих. У програму су поред писца, који од 2012. живи у Београду, учествовали Милкица Милетић, уредница Књижевног програма, као модератор, Милан Громовић, књижевни критичар и Душан Даријевић, новинар.

Баздуљ је познат као неко ко се јасно одређује према везама литературе и идеологије и спреман је да сачува књижевност у кризи оскудног времена. У српску књижевност је ушао као прозни писац романа и градских прича, коме је блиско поигравање са историографијом, као и приповедање са елементима есејистичких, психолошких, социолошких промишљања. Приповедачки и публицистички рад Мухарема Баздуља запажен је и награђиван, а његов стваралачки опус је жанровски разнолик. Новом роману, „Квадратни корен из живота” (2018), који се појавио у издању ИК “Лагуна” претходило је шест романа.
Везе овог по свему необичног писца са Чачком трају дуго, још од 2008, када се појавила његова књига прича „Чаролија“, у издању чачанског „Градца“, едиција „Лађа“, а веза са Бранком Кукићем брижљиво је негована и даље. Мухарем је приредио и два веома запажена броја часописа “Градац” о Младој Босни и Исаији Берлину.

– Чачак је од најранијег детињства град са којим сам имао везу. У мом Травнику, гђе сам рођен у време развоја индустрије, у време Југославије, постојала је и текстилна фабрика „Борац“, у којој су радиле многе жене из различитих крајева некад заједничке државе, тако и једна жена из Чачка, која је ту остала, удала се и постала мајка једне од мојих најбољих пријатељица. Моја наставница математике Станимирка је из Чачка и био сам јој једна од последњих генерација које је учила. Памтим још тако добро њен карактеристични екавски акценат – истакао је познати писац и додао да се брзо разумео са људима из Чачка, новинаром Желимиром Бојовићем, кога је упознао у Сарајеву, као дописника „Ал Џазире“ и који се радо дружио са Травничанима.
Оно што фасцинантно код овог Травничанина који се у детињству „заразио“ вирусом писања, не само због Андрића, већ и зато што је одрастао у прородици у којој су се родитељи и поред основног занимања (отац лекар, мајка стоматолог), бавили писањем, управо је способност да уз помоћ некакве чаролије буде потпуно другачији и нов у свакој наредној књизи. Стил, тема, па и језик, код Баздуља се мењају од књиге до књиге. „Говорећи о роману „Лутка од марципана“, љубавној причи познате чешке глумице и злогласног Гебелса, нагласио је да је то био покушај реконструкције једне истините љубавне приче и једне биографије и да је посебан изазов био писати из женске перспективе

– Кад пишете у првом лицу, као мушкарац (“Квадратни корен из живота“), неки мисле да је то аутобиографија, да сте то ви. Колико год се оградите, није увек пријатно да људи мисле да је све што пише у књизи део ваше биографије и да се вама догодило. Кад пишете из женске перспективе имате већу слободу и то је покушај да властиту интерпретацију нечије психологије књижевни уобличите – истакао је познати писац.
У једној од најзапаженијих Баздуљевих књига „Чаролија“ (2008), која је била уједно и прва објављена у Србији, писац се у својим причама бавио ратним темама (рат у Босни, 1992 – 1995) из перспективе властитог искуства. У то време имао је између 15 и 18 година и то су године кад је ишао у Гимназију. Као дете, тинејџер није могао да разуме неке ствари зато што није био одрасла особа, али књига „Чаролија“ има аутобиографски карактер и све испричане приче су из визуре неког ко није војник, али је био у месту где се рат дешавао.

– Кад сам дошао у Београд да живим почео сам да размишљам о људима који су били пријатељски и породично повезани са Босном. Бјељина је ваздушном линијом само шездесетак километара од Београда. Занимала ме је позиција неког кога се рат тиче, али он није у центру, он је са стране. Покушао сам да променим генерацијску перспективу. Бавио сам се протагонистима турбулентне историјске епохе. Некад је згодно ако си клинац и ако си малољетан, не осећаш никакву одговорност и ако побједи лоша политика, криви су они који су за њу гласали, или јој се нису супроставили. Ако имаш година, колико сам имао ја тад, одговорност не постоји и то је позиција која је на неки начин морално и интелектуално захвалнија – рекао је аутор „Чаролије“.
Када је реч о последњем роману „Квадратни корен из живота“, за Мухарема је важно да генерацијски биланс подвлачи човек који је у неком смислу разочаран властитим животом, коме је упропаштена породица, а и професионални живот (новинар) није онакав какав је желео, а и цела генерација рођених средином шездесетин на неки начин је пропала.
-То је била идеја да један човјек кроз призму једне политичке заједнице истовремено исприча причу и о свом приватном распаду – истакао је Мухарем Баздуљ и нагласио да га је занимало колико са накнадном памећу осуђујемо неке бивше заблуде.

Д. Д.

Фото: Александар Алемпијевић

О НОВИНАРСТВУ КОЈЕ НЕСТАЈЕ
Говорећи о судбини новинарства данас, добитник неких од најпрестижнијих новинарских награда у Србији и БиХ рекао је да, читаво наше оптерећење шта је новинарство означава један историјски тренутак кад оно нестаје.
– Јавност и заједница се формирају на идеји и на питањима која се тичу свих чланова заједнице и да сви о тим питањима имају право да се изјасне и да расправљају. У највећем делу новије историје то се радило путем медија, а има неких дигиталних оптимиста који вјерују да ће сад друштвене мреже замјенити то, можда сам конзервативан, али мислим да то није могуће, али и новинарство, какво смо знали барем код нас, нестаје. Друштво не може да опстане у правом смислу ако нема такву врсту канала кроз коју важна питања протичу – мишљење је дугогодишњег новинара бројних новина и часописа у региону.

О МУЗИЦИ КАО БЕГУ ОД РЕАЛНОСТИ
Говорећи о музици, која је неодвојиви део његових прича и романа, Мухарем је истакао да је за њега она искључивање из реалности, као некакв бјег који је нужан у одређеним моментима и без тога не би могао да преживи, али кад би музика стално свирала то би било као да сте стално под дејством дрога и алкохола.
У роману „Април на Влашићу“, главни јунак професор филозофије, након што му се деси једна трагична ствар, слуша Џејову „Недељу“ и тада се распадне потпуно. Аутор сматра да су неке песме шифра за емотивна стања и да ту нема места за предрасуде.

“ПУНА ШАКА БРАДЕ”
На самом крају дружења са своји читаоцима, Баздуљ је истакао да смо сви ми један народ, али да је поновна политичка интеграција немогућа, зато што нема суштинске жеље за тако нечим међу политичким елитама, а међународне околности су такве да се и не жели да овде буде нека земља која има икакав субјективитет, па им је и Србија превелика.
– Оно што може да се деси и на шта могу и сам да утичем то је да смо један народ и да смо међу собом ближи него са Мађарима и да то стање духа постоји међу људима, а мени је то пуна шака браде – закључио је писац и новинар који је својим ствовима разгалио многа срца у Чачку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.