НАТАША МАКЉЕНОВИЋ, ЧЛАНИЦА УДРУЖЕЊА ПОСЛОВНИХ ЖЕНА “НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ”
У фото албуму можете сачувати лепе успомене. Он ће попуњен вашим фотографијама добити на вредности тек за неколико година, а тада вам ни хиљаде лајкова на друштвеним мрежама не може измамити осмех и осећања, као нека сачувана стара фотографија. Моја породица је отишла из Мостара без игде ичега. Дошли смо у Чачак живи и здрави и то је била срећа. Највећи жал је остао за фотографијама. Све смо успели поново да купимо и направимо, само фотографије, успомене на наше детињство нисмо могли поново да створимо. Овако за наш лист започиње причу Наташа Макљеновић, власница фирме “Манирграф” и чланица Удружења пословних жена “Надежда Петровић”, које ове године слави јубилеј – деценију постојања.
Фирма “Маниргфар” основана је 2002. године са једним производним програмом, фото албумима. У почетку су прављени од еко коже, а касније и од других квалитетних материјала, у популарним форматима фотографија. Управо због тога што се производном програму, саваком детаљу, од дизајна, до папира и материјала, максимално поклањала пажња, ова графичка радионица се од конкуренције издвојила квалитетом. Убрзо је “Манирграф” увео и линију ексклузивне амбалаже, коју ради по поруџбини. Углавном је реч о ексклузивним кутијама, мањих серија. Иако фирма данас има неопходну опрему и машине, њена предност је што ручна производња представља већи део производног процеса. Поред тога, пружа све графичке услуге.
– Приватни бизнис нисам започела као незапослена особа. Напротив, имала сам посао, радила сам као књиговођа, за то сам се школовала. Напустила сам канцеларијски, прави “женски посао” и кренула у производњу и неизвесност. Одакле графика, после књиговодства? То је у ствари било очекивано. Мој отац је 1987. године отворио приватну штампарију у Мостару, која је требало да прерасте у озбиљну и велику породичну фирму. Поред оца графичара, логично, расла сам уз графику. У Чачак смо дошли 1992. године због ратног вихора… Од тренутка када сам из Мостара дошла у Србију почела сам да радим као књиговођа. Али, док нисам схватила да то није посао за мене прошло је десет година. Одувек сам желела да се бавим неким приватним послом. Као и сви млади људи хтела сам самосталност, да сама реализујем своје идеје, да сама одлучујем. То су предности приватног посла. Наравно, није било лако. Почетак је био најтежи, заправо скупљање храбрости да започнете сопствени бизнис. Ипак, било је тешко напустити сигурност и кренути у неизвесност. Када сам једном превазишла борбу са собом, постала сам снажнија и одлучнија, све је било лакше. И данас учествујем у производњи, у дизајнирању. Тренутно имам две колегинице, замислимо неку идеју, договарамо се, одлучујемо, а онда гледамо како тржиште реагује – искрено прича Наташа Макљеновић, која својом енергијом шири благост, мир, стрпљење.
Наша саговорница је постала чланица Удружења пословних жена “Надежда Петровић” пре више од пет година, јер је желела да размењује искуства и стиче нове познанике и пријатеље:
– Захваљујући Марушки, која је и ван наших граница позната по ручно бојеним свиленим марамама и краватама, постала сам и чланица Удружења. Прво сам почела да радим амбалажу за Марушку, а касније и да склапам нове послове. У сваком погледу је лакше, размењујемо искуства. Мени је јако битно и то што се дружимо. Али, најважније је бити у окружењу људи који имају слична интересовања и проблеме. Некада нас не могу разумети ни родитељи, ни муж, ни деца, као што се ми међусобно разумемо.
Према њеним речима, бити жена предузетник значи бити посвећен послу, али то не умањује улогу даме у осталим областима живота.
– Бити успешна пословна жена, добра мајка и супруга и имати довољно времена за себе, породицу, пријатеље, понекад је јако тешко. Али, леп је осећај када се све то постигне. Чињеница је да не можемо да будемо у исто време на два места и да нам је свима помоћ неопходна. Мени помажу родитељи, мајка ми је много помогла у подизању деце. Када су деца мала помоћ родитеља је неизмерна, оставите их и не размишљате. Али, увек правим план и пословних и приватних обавеза – открива Наташа тајну свог успеха. Наравно, има и неизмерну помоћ супруга Радомира и ћерки Ане, Иване и Вање.
Предузетништво подразумева независност, али и неизвесност, која ипак доноси и дражи, јер сами постављамо циљеве, задатке, нове изазове, каже наша саговорница и додаје:
– Предузетништво захтева посвећеност и чврсту вољу. Млади који желе да постану предузетници морају да имају јасан циљ и мотив. Разумљиво је да се плаше, сви смо у почетку забринути. Најважније је суочити се са страхом. Млади не треба да се плаше, већ да им сваки неуспех буде мотив за даљу борбу или за нови почетак.
Када превазиђемо страх постајемо слободни, али и одговорни, јер слобода подразумева највећу одговорност. Управо одговорност, према себи и другима, неспутана енергија – храброст и упорност стварају чуда, красне фото албуме и дивне ексклузивне кутије, чуваре сећања и разних ситница.
Н. Р.
УМЕТНОСТ ДАРИВАЊА, ЛЕПОТА ПОКЛОНА
– Наташа је веома активна чланица Удружења која себе несебично даје, и то не само кроз свој рад, већ и као човек. Увек је спремна да помогне и разуме друге, да учествује у хуманитарним акцијама, радо дели поклоне, знање, информације, савете. Велики човек. Када смо се упознале Наташа је имала један производни програм, али уз подршку Удружење почела је да ради и остале, на пример корпоративне поклоне. Њене кутије су јединствене, више од 50 одсто стваралачког процеса је ручни рад. То су ексклузивне кутије које ће, поред Марушкиних марама, постати бренд нашег града. Наташа вас учи уметности даривања, лепоти поклона. Она уме да направи, упакује и на диван начин преда поклон – рекла је Горана Танасковић, директорка Удружења пословних жена “Надежда Петровић”, представљајући власницу “Манирграфа”.
