Aktuelno Obrazovanje

НАЈБОЉИ, БЕЗ СТАЛНОГ ДРЖАЊА КЊИГЕ У РУЦИ

ПРЕДСТАВЉАМО НАЈУСПЕШНИЈЕ ОСНОВЦЕ И СРЕДЊОШКОЛЦЕ

Огњен Куртић, ђак генерације ОШ „Свети Сава“

На „прву лопту“ ћутљив, ненаметљив, скроман ђак генерације Основне школе „Свети Сава“ из Атенице Огњен Куртић, као да ово престижно „звање“ не сматра врхунским успехом. Али, то је само утисак који оставља, а наравно да је Огњен, свестан да је то велика ствар у његовом дечачком животу. Он је до „Најбољег“, како нам и прича, стигао врло лаганом стазом. Захваљујући жељи, труду, и сасвим сигурно, таленту.

У разговору са његовом мамом Бранком, као и од сваког родитеља, а поготову оног чији је син ђак генерације, о Огњену смо чули све најбоље. Али, како и сама каже, никада јој његове оцене нису биле на првом месту, већ то што је Огњен добар човек. Па и када је добио престижну титулу ђака генерације, рекла му је: „Хвала ти сине, али пре, свега зато што ме никада ниси обрукао“. То је била жеља његових родитеља, да буде поштен и добар човек и Огњен је сасвим сигурно испуњава. А његова је жеља била да буде добар, заправо најбољи ђак.

Иако се, када је кренуо у школу, како каже, веома плашио, до петог разреда стигао је лагано. Онда је помислио: „Е, сад следи оно најтеже“. Прва оцена у петом разреду му је била тројка из српског језика и књижевности. Како каже, то га није обесхрабрило, а касније се испоставило да му баш тај предмет, уз историју, најбоље и иде.

Како нам је рекла његова мама, с обзиром на то да је врло живахно дете, многи су се и чудили његовом успеху у школи. И сам каже да се ничега није морао одрицати како би имао најбоље оцене. Једноставно, дружење никада није остављао по страни, али зато је знао због чега иде у школу.

  • Зашто бих долазио у школу, ако бих на часу причао и правио глупости. Долазио сам на час, слушао и памтио, а код куће поново прочитам једном, два пута и било ми је довољно да научим. У суштини нисам претерано држао књигу у руци – прича нам Огњен.

Иако веома млад, сматра да се свако знање исплати и да ништа није залуд научено. Wега највише занимају књижевност и историја, а уписао је Гимназију.

– Сви који су је уписали или завршили, причају ми како се нећу покајати, како је то добра школа и има дугу историју – каже Огњен и, наравно, да већ отприлике, има у глави шта би даље.

Иако га привлачи и Правни факултет, каже нам да би волео да буде психолог. Зашто?

–  Психологија је рад са људима, помоћ у њиховим схватањима проблема, њиховом погледу на свет… Интересује ме како неки други људи размишљају, а не само ја – каже Огњен. И сад је такав. Свестан да неки његови млађи другари направе по коју дечачку грешку у пубертету, труди се да их саветује, да им скрене пажњу шта ваља, а шта не ваља чинити. Барем, онако како он то сматра. А да нема исправан поглед на свет, вероватно да Огњен не би ни био ђак генерације. Тако да му сигурно треба веровати.

-Мора се јавити жеља за учењем и знањем. Доста њих не жели да учи у основној школи, причају како им то не треба. Свима су само потребни жеља, воља, подршка, а нарочито учење са разумевањем – саветује Огњен будуће ђаке генерација.

Иако ће се тек отиснути у свет младалаштва, каже да је време проведено у основној школи нешто најлепше у животу, да ће се увек сећати дружења, смеха, екскурзија и свих наставника, који су свим ђацима давали несебичну подршку да стекну своја прва знања.

И. М.

 

 

 

Оставите одговор