Kultura

Новембарске покретне слике: ФИЛМСКА РАЗГЛЕДНИЦА

Новембарске покретне слике: ФИЛМСКА РАЗГЛЕДНИЦА

Кутак за филмофиле

Новембарске покретне слике: ФИЛМСКА РАЗГЛЕДНИЦА

Почетком сваке јесени, крајем октобра и почетком новембра, за праве филмске сладокусце у Чачку почиње празник. Број и квалитет нових, али и оних старих, вечних филмова је заиста бројан и вредан, како са редовног филмског репертоара, тако и избор филмова из специјализованих програма. Све се то некако поклопило са интезивним градским причама – да ли ће, када и какав биоскоп Чачани добити на месту некадашњег биоскопа „Сутјеска“, где је већ завршен стамбено – пословни објекат, који је никао на месту негдашњег филмског светилишта. Прича је добила и политички контекст, али то све сад није тема овог текста који се бави тренутном филмском понудом у Чачку.

Ове јесени Чачани после дужег времена могу уживати  уз апсолутне биоскопске хитове, који се у Чачку истовремено приказују кад и у Београду, или једва са дан или два заостатка. То нас подсећа на нека сретна биоскопска времена, кад је то била устаљена пракса, а не куроизитет. То није и једино изненађење. Чачани немају биоскоп као такав, али од ове јесени имају квалитетне дигиталне пројекције са најсавременије дигиталне опреме, коју од недавно поседује Дом културе. У наредној години нова филмска опрема биће употпуњена новим филмским платном и неопходним филтерима за што квалитетнију пројекцију. Средства потребна за набавку најсавременије опреме за приказивање филмова обезбеђена су захваљујући Филмском центру Србије и Граду Чачку. Дом културе користи све своје расположиве термине за три филмске пројекције дневно – три филма у три термина, најчешће у два дана седмично (почетком седмице), а некад због великог интересовања публике, као што је случај ових дана и у репризним терминима викендом. Апсолутни биоскопски хит је филм „Јужни ветар“, за који је недовољан и капацитет велике сале Дома културе од 683 места да би задовољио све заинтересоване, тако да су и сви репризни термини попуњени. Овај филм прати и посебна фама и атмосфера налик „битлманији“, или „бајагоманији“ средином осамдесетих, што се могло и видети и осетити приликом представљања филмске екипе након свечане пројекције у Чачку, 29. октобра, у препуној сали махом женске младе публике, која је френетичним аплаузима испратила појаву неумољивог „освајача женских срца“ и однедавно носиоца Пушкиновог ордена глумца Милоша Биковића. Велика пажња овом филму, о чијим дометима ћемо писати у наредном броју „Чачанског гласа“, посвећена је и због појаве Небојше Глоговца, прерано преминулог популарног глумца, коме је улога у „Јужном ветру“ била једна од последњих. Након несвакидашњег успеха крими трилера, који ће несумњиво имати бројне репризе, незахвално је приказати било који други филм, који и поред добре посете остаје у сенци ултра филмског хита. Но, било како било, као што је тешко наступити након неке музичке мега звезде, та незахвална улога ове седмице, припала је филмовима “ Боемска рапсодија“, о настанку популарне групе “ QUEEN“ и њеном фронтмену Фредију Меркјурију, преминулом 1991. године. И то није све, истовремено, у другом термину се приказивала и „Заспанка за војнике“, филм редитеља Предрага Гаге Антонијевића, о трагедији српске војске и народа у Великом рату.

БОЕМСКА РАПСОДИЈА

На почетку ваља рећи да је филм „Боемска рапсодија“, апсолутни светски хит и поред веома негативних филмских критика. И у Чачку је филм у термину од 18 часова био изузетно добро испраћен, кад је оваква врста филма (музички, биографски) у питању. Његов настанак је пратила драма од самог почетка, започео га је чувени Брајан Сингер, а завршио Декстер Флечер, недостаци су добрим делом узроковани и самом променом редитеља. Филм је у суштини музичко – биографски, не може се сматрати ни потпуним промашајем, али ни ремек делом. Део који се односи на настанак популарне групе и стварање безвремених хитова је занимљив и необично ефектан, док је део приче, који се односи на приватан живот Фредија Меркјурија, посебне, необиче, сложене и интригантне личности, коју је пратило низ котроверзи, приказан равно, млако, конвенционално, на моменте испразно и конвенционално. Редитељ засигурно није желео неке веће полемике у јавности, држао се опробаног шаблона и није хтео, попут Оливера Стоуна, да мало дубље загази у свест и живот јунака (Џим Морисон), чију је биографију филмски обрадио. Брајан Меј и момци из групе “ QUEEN“ су били нека врста стручних сарадника и саветника приликом настанка овог филма и њихов допринос је немерљив управо у оним тренуцима који се односе на део каријере групе од 1970. године до чувеног LIVE AIDA. Управо та изврсно остварена документарност филма је фасцинантна и привлачи армију следбеника и поштовалаца групе и самог Меркјурија широм света. Посебна прича у овом филму је главни глумац Рами Мелек, који је на себе преузео бреме и тумачење једног од јединствених ликова поп културе. И најстрожији критичари овог филма истичу изузетно глуму Рами Мелека, која ипак није могла да надмаши одређене филмске стереотипе и конвенције у грађењу приче. Утисак потписника је и да сам Мелек нема баш претерано много сличности, пре свега, оне физичке, са самим Фредијем, што и није најважније. Меркјури је био снажнији, боље грађен, виши растом за нијансу, али се чини и другачијег карактера, него што је то у филму представљено, где на тренутке делује „њањаво“ и плачно, далеко од „мачо“ фазона, који је Фреди свесно користио, а његов карактер је имао готово хипнотичко дејство и на чланове групе, али и на публику, са којом је успео да постигне јединство, тако ретко у свету забаве и уметности, у ком се тако лако не прелазе границе између извођача и публике. Фреди је био омиљен управо због тога, што је брисао све разлике и успостављао је то јединство са публиком, из ког је црпео снагу, неопходну и за приватан живот, пун супротности, апсурда, контроверзи. То филмска прича није успела у довољној мери да испрати, а ни сам главни глумац. Али, ко може бити као Фреди? Ако немате превелика очекивања, ова филмска сага о једној од најзчајнијих рок „икона“ свакако вам може бити у одређеној мери интересантна и забавна, ако желите више, вратите се старим, култним спотовима групе „QУЕЕN“ и њиховим концертним снимцима.

НОВИ ПАТРИОТИЗАМ

Филм „Заспанка за војнике“, редитеља Предрага Гаге Антонијевића, рађен по мотивима „Српске трилогије“, Стевана Јаковљевића, је поред неприкосновеног биоскопског хита „Јужни ветар“, још један домаћи филм који привлачи пажњу шире публике. Филмска прича, инспирисана Јаковљевићевим записима о ратном страдању српске војске у Великом рату, несумниво је важан покушај да се што боље осветли тема дуго запостављана у српском и југословенском филму и то пред само обележавање стоте годишњице од завршетка Првог светског рата. Гага Антонијевић је озбиљан филмски професионалац, који је три деценије „пекао“ филмски занат у Америци и сходно томе, ништа не препушта случају. Желео је да о рату и невероватном страдању српске војске, српског човека и војника, проговори на један начин, достојан величине жртве, коју су дали наши преци за државу и свој род. Ослонац своје филмске приче Антонијевић је нашао у документаристичкој, дневничкој прози Стевана Јаковљевића, аутора „Српске трилогије“ и прерадио је за потребе филма, уз помоћ Наташе Дракулић.

Из мноштва Јаковљевићевих прича о рату и ратницима, издвојио је једну о војницима тобџијске батерије. Доследно се држао Јаковљевћевих записа, али је додао и битну измену, главни јунак је сам Јаковљевић, школарац, биолог, подофицир у резерви, без ратног искуства. Филмска прича почиње тамо где су многи јунаци положили своје кости на олтар отаџбине и где Јаковљевић жели да оживи успомену на своје ратне другове и води разговоре са локалним гробаром (Глоговац), као Хамлет код Шекспира, али и са својим претпостављеним (Љубомир Бандовић) о смислу тако велике жртве. Они се кроз своје сећање враћају у дане рата. Ратна авантура у првим данима рата, износи на видело сву муку и жртву епских размера српског војника и њихових старешина, која се и рационалистички преиспитује кроз низ ситуација. Има ли смисла положити живот за отаџбину и живот будућих поколења у миру, жртвовати животе толиких људи за нешто што се не може лако замислити и опипати, кад се људскост и човечност лако губи, али се душа искупљује огромном жртвом и страдањем. Највећи недостатак овако постављене приче су и готово неспојиве две тежње, поновна афирмација патриоског духа, страдања за државу и нацију и разумног људског супростављања обичних војника ратним циљевима и онима који их заступају на немилосрдан начин, у гоово нељудским условима. Бити човек у време опште нељудскости и пораза сваке хуманости је оно што и покреће јунаке ове филмске саге. Преиспитивање властите савести и неких општих принципа је оно што мучи преживеле.

Продукцијски и занатски „Заспанка“ је реализована на задовољавајући начин, колико је то уопште могуће у једној кинематографији спутаној ограниченим финансијским могућностима. Прича је мање више доследно вођена, са добро одрађеним сценама ратних сукоба, на моменте равна, али то и није највећи недостатак филма, који код гледаоца буди саосећање са незамисливом жртвом и страдањем ратника. Недостатак је управо жеља аутора да филм пробуди неки нов патриотизам, инспирисан светлим примером предака, али и да рационализује сву драму ратног страдања и у све унесе дозу разума и рационалности. Такве тежње реализоване су на недовољно убедљив начин. Главни филмски ликови, за разлику од епизодиста, нису у довољној мери уверљиви, што се посебно односи на Стевана Јаковљевића у тумачењу младог глумца Марка Васиљевића, а још више и на лик официра Александра у тумачењу Вука Јовановића. Љуба Бандовић, који тумачи лик мајора, посебно је добар и убедљив у време ратних дејстава, али нешто мање као покајник након рата, који тражи искупљење за своје ратне грехове. Ликови епизодиста су грађени по узору на епизодне ликове из култног филма „Марш на Дрину“, спој врцавог народног хумора српског сељака, домишљатог, трпељивог и пркосног кад треба, мученика и страдалника. Све у свему, важан филм за српску кинематографију, не по крајњем исходу, већ по томе што се на храбар начин упустио у расветљавање велике теме, доста тога у квалитативном смислиу постигао, али и у много чему остао недоречен. Филм и поред недостатака које има заслужује пажњу гледалаца.

МИЛУТИНОВА ФИЛМСКА ПЕТЉА

За крај сваке добре приче за уметничке сладокусце, остаје десерт, а то је у овом нашем случају, филмском – Милутин Петровић и његово филмско стваралаштво, представљено у понедељак, 5. новембра у оквиру Филмског и видео програма Уметничке галерије „Надежда Петровић“, који ево већ пету годину филмофилима нуди скрајнуте филмске форме и њихове ауторе и заступнике (документарни, експериментални и алтернативни филм). И ове године концепт је непромењен, филмски крититичари и теоретичари филма, по свом избору представљају ауторе. За почетак новог циклуса, Весна Перић, драматург и филмски критичар, представила је Милутина Петровића, доајена српског филмског и музичког андерграунда и алтернативе. Редитељ, продуцент, сниматељ, монтажер, педагог и творац тзв. гаражног филма, Милутин Петровић је од оних људи, готово са маргине културних и филмских дешавања, који је веома задужио својим радом и деловањем српски филм и уметност и културу уопште. Петровић је од оних стваралаца који је изванредно добро обавештен и образован, један од најбољих познавалаца филмске уметности у нас, који ради више од тридесет година непрестано и у складу са околностима и могућностима. Милутин нема изговора за нерад, он не пристаје на пасивност ни у најтежим условима и попут оних најпосвећенијих, увек налази форму и уметнички израз за своје идеје и замисли. Уз то, необично поштује и подржава и друге ауторе сличне себи, а и оне који су нас у претходним генерацијама у много чему задужили. Његов експериментални филм „Петља“, четрдесетпетоминутно остварење, је управо спој свега оног што Милутин јесте и чему тежи као уметник и филмски стваралац. „Петља“ је филм који због стицаја различитих околности, пре свега финансијских и продукцијских, има своје две верзије. Краћа, невербална и екперментална је била доступна и чачанској публици. Поред основе у жанр филму – трилерска прича о убиству лепе девојке и о мотивима тог убиства, подстакнутог злочином из страсти, Петровић гради једну необично узбудљиву филмску авантуру, препуну слутње, еротског и тамних вилајета подсвести прикривених еротомана и страсника од оних са маргине, до оних од угледа и звања. Поред узбудљивих кретњи камере из руке, необичних несвакидашњих актера приче и посебног омажа „папи“ српске филмске алтернативе Љубомиру Шимунићу, чију су радови инкорпорирани на необично узбудљив и оригиналан начин, као и дела других уметника/ца алтернативаца. Вредан допринос алтернативном филму, који у Србији, али и на простору бивше Југославије, има дубоке корене. Једини недостатак овог филма је дужина (45 минута), да је нешто краћи био би потпуно савршен у свом жанру. Са нестрпљењем очекујемо даљи рад Милутина Петровића и његову екранизацију „Нечисте крви“, рађене по сценарију једног од пионира југословенског филма, редитеља и сценаристе Воје Нановића. Загубљени сценарио је Милутин сасвим случајно открио.

Филмска публика ће имати до краја године богат и жанровски веома различит програм, од уметничког, алтернативног филмског израза до пунокрвних биоскопских хитова.

Душан Даријевић

Оставите одговор