Kultura

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (27): СЛОБОДАН ЧОВЕК ДА БУДЕШ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (27)

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

СЛОБОДАН ЧОВЕК ДА БУДЕШ

Филм „Петријин венац“ (1980), режија и сценарио Срђан Карановић, урађен по мотивима из истоименог романа Драгослава Михаиловића, остварење је каквог до тад није имала југословенска кинематографије. Са пуном сигурношћу се може рећи да је ова филмска прича инспирисана животом Милене Стефановић, жене из насеља Равна Река, код Ћуприје, истинска филмска сага о животу жене на овим просторима, о њеној муци, трпљењу, самоћи, али и о њеној љубави, нади и потреби да постане слободан човек.

Редитељ и сценариста Карановић је на вешт начин избегао све замке екранизације врсног књижевног дела и унео је пуно особене поетике у свој филмски израз, преплићући игране и квази документарне материјале. Стару Петрију, која је и наратор у филму, игра Даринка Живковић (1928 – 2013), натуршчик. Таквом филмском структуром и сталним преплитањем стварности и сећања на прошли живот, као и разговора са умрлим драгим особама у овом времену, постигнуто је јединство у времену и простору, веза између прошлог, садашњег и оностраног, аутентичност и убедљивост приче једне обичне, свакидашње, али јединствене жене, која је у себи сабрала сву муку, патњу, али и лепоту живљења ј жене на овим просторима.

ЖЕНА ДА РАЂА И САЧУВА ДЕЦУ

Стара Петрија почиње своју причу од младих дана, од удаје, из времена пре рата. Сва мука жене на селу у патријахалном систему, била је у чињеници да се од ње очекивало само да слуша, ћути, ради, рађа и да сачува децу. Ништа што је чини човеком, њена осећања и потребе, никог нису занимали. Жена је имала своју употребну вредност, да донесе мираз, да ради и да рађа, све остало што је њено и што је у дубини душе скривено, није занимало најближе окружење, најчешће свекрву, али и мужа, на ког мајка има велики утицај. Младу Петрију фантастично игра Мирјана Карановић, којој је ово била прва филмска улога и по којој ће бити запамћена заувек. Њеног првог човека – мужа Добривоја, игра Марко Николић. Добривоје воли Петрију, али је исувише слаб да је заштити од предрасуда времена и окружења у ком се живело у заосталој и запуштеној средини. Немоћан је и неспособан да се ослободи погубног утицаја своје мајке (Љиљана Крстић), злобне и пакосне старице, која мрзи младост и живот који у себи носи Петрија и мисли само на корист. Свекрвина злоба учини да све крене по злу и не буде како је могло бити. Петрији умиру деца и свекрва је оптужује да је за то сама крива, а нажалост, у то, у својој немоћи да се мајци супростави, поверује Добривоје. Он мисли да је са Петријом нешто „неваљашно“, а сељачкој кући треба жена која рађа и која ће да сачува децу, тако налаже традиција. И, додуше, под притиском, Добривоје невољно отера Петрију.

МЛАДА ЖЕНА СЕБЕ ДА ГЛЕДА

Петрија, понижена, најурена, тражи било какво склониште и утеху за своју муку. И налази је у оближњој рударској варошици, у кафани коју држи средовечни самац, удовац Љубиша (маестрални Павле Вујисић). То је време након рата и социјалистичке изградње, кад се одбацују предрасуде заосталог, примитивног и неписменог друштва, у ком жена у складу са новим околностима и новом идеологијом, има и ново место у друштву, макар декларативно. Љубиша, газда и човек старог кова, ипак има модерна схватања и он верује и жели да млада Петрија буде свој човек, ослобођен прошлости и предрасуда, жена која ће да мисли о себи, а не само о другима. Он јој у томе свесрдно помаже, пружа утеху и заштиту, али како и сам каже на једном месту – он и његов живот су се разишли, он на једну, а живот његов на другу страну. Тако и буде, нове животне околности Петрију раздавајају од Љубише, кога је неизмерно поштовала и коме је била захвална за своју слободу.

ЧОВЕК ЈЕ СТРВИНА, ВОЛИ ДА ЖИВИ ЖИВИНА

„Човек се не нада са које ће стране да дође, добро, а са које зло“, то су Петрије речи, оне старе, која је све прошла и коју је живот научио таквој мудрости. Само је живот важан и то Петрија рано схвата. Све боли, сви порази и туге се преболе, а човек и даље живи. Како каже наша јунакиња „човек је стрвина, воли да живи живина“. Тако и Петрија, након Љубише, који је морао да оде из њеног живота, налази младог рудара Мису (Драган Максимовић), бекрију, кафанског свирца и рудара. И са Мисом је срећа краткотрајна, а мука дуга, онолико колико Бог заповеда. Све је мање утехе од живих у животу, а све више утеха стиже, како живот пролази, од вољених, који су је прерано напустили. „Дура“ се даље и поред тешких животних околности, гашења рудника, укидања воза који за мало место значи живот и масовног исељавања. Међутим, тешке животне околности не чине остарелу Петрију туробном и горком, напротив, њу више ништа не може да изненади, она воли живот и ужива у њему, таквом какав јесте и не жури јој се са умирањем, иако има ко да је чека на оном свету.
Јака животна порука и за све нас, који у овом тешком времену данас, знамо само да кукамо и жалимо се на живот . “ Човек је стрвина, воли да живи живина“, мудро поручује Петрија.

Душан Даријевић

Оставите одговор