Kultura

ОД УДВОТИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (37): „НЕМОЈТЕ ЉУДИ, ЈА САМ НИЧИЈИ“

ОД УДВОТИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (37)

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели

„НЕМОЈТЕ ЉУДИ, ЈА САМ НИЧИЈИ“

Редитељ и сценариста Бахрудин Бато Ченгић је био јединствена појава у југословенском филму. Својим искреним и директним филмовима, без икаквог „увијања“, од самог почетка („Мали војници“, 1967), сврстао се у групу аутора „црног таласа“, „забрањених без забране“. Сваки његов филм био је скрајнут од стране државних цензора, због ангажованог, критичког приступа темама из рата, револуције, социјалистичке изградње… Ченгић је говорио о истинама које су се знале, али о којима се није смело говорити јавно.

Филм „Глуви барут“ (1990), настао пред сам распад Југославије, за који је Бато Ченгић писао сценарио, инспирисан прозом Бранка Ћопића и једном интригантном темом – други светски рат и револуција у једном српском селу у Босни, у којем су стотинама годинама владала једноставна правила самоодржања и једноставног живота, далеко од сваке политике и идеологије. Рат и револуција то мењају из корена. Није да није било таквих тема у југословенском филму и раније. Далеке 1969. године, Антун Врдољак је снимио „Кад чујеш звона“ о Другом светском рату у једном српском селу у Хрватској, стешњеном између једног муслиманског и једног хрватског села. Житељи не хају за партизанску револуцију и њене циљеве, већ се боре за опстанак села, које притискају разне војске и чији су житељи угрожени са свих страна. Политички комесар долази у село да промени такву ситуацију и распали револуционарни дух код сељака, чији је једини животни мотив самоодржање, а не белосветске политике и идеологије које желе да промене свет. Наравно, сувишно је говорити и да су „Звона“ била скрајнута у своје време. У време настанка „Барута“ политичка клима је била знатно другачија, рат је био пред вратима, национализми свих боја у пуном замаху, а готово да је било сасвим нормално преиспитивање свега што је претходило општој кризи и предстојећем распаду Југославије, који се само слутио.

У ИМЕ СРБА И ГРКА, НЕК’ СЕ ДОБРО КРКА

Подгорина, к’о што име каже, високо у планинама, српско село у сред рата, одбранило се од првог налета непријатеља и предах користи да се препусти одмору и земаљским уживањима, пече се во на ражњу, пије ракија, шљива и у томе учествује цело село, на челу са командантом села Радекићем, краљевим официром (Бранислав Лечић) и попом Новаком (Фабијан Шоваговић). Формално, одбрана села припада Народно ослободилачком покрету, али сељани и Радекић не хају за комесарску идеологију, комесара Владе (Ратко Полич), већ их интересује само одбрана огњишта и породице, све остало, белосветске политике не допиру до ових горштака. Владо, као прекаљени комуниста, верује у светску револуцију и није задовољан постојећим стањем, жели сељаке да одвоји од куће и огњишта и пошаље их у борбу, али и искористи  за остварење револуционарних циљева. Сем сељана, на путу до остварења идеала, стоје му поп Новак и Радекић. Они нису за изазивање невоље без потребе, само су за одбрану оног што се са муком стекло, виши их циљеви не занимају, сем очувања и добробити заједнице, којој свако служи на свој начин. Разумеју и воле свој народ и са њим уживају и у овоземаљским радостима – кркању печеног вола. Комесар Владо не поштује тренутну сеоску хармонију, што му на крају и дође главе.

НЕМА РЕВОЛУЦИЈЕ БЕЗ УБИЈАЊА

У село, по наређењу штаба, долази нови комесар Шпанац (Мустафа Надаревић), да испита околности убиства свог претходника и да заведе ред у бунтовном селу. Штаб је незадовољан Радекићем и због његовог великог утицаја у народу не може да га смени и уклони у потпуности, али његов положај је деградиран постављањем Шпанца за команданта села, Радекић остаје само његов заменик. Шпанац са својом малом револуционарном групом, коју доводи са собом, а предводи је крволок Зунзара (Светозар Цветковић), заводи терор. Многи подлежу притисцима, попут учитеља Стојана (Заим Музаферија), али отпор је жесток, не само од Радекића и попа Новака, који се не слажу и не мире са Шпанчевим дисциплиновањем народа, већ и од обичног света. Падају и прве жртве, а незадовољни одлазе четничком војводи Тривуну (Јосип Пејаковић). Претходно су пропали и договори о ненападању између Шпанца и Радекића, са једне стране и Тривуна и његовог заменика, са друге. То и није био никакав договор две стране, које су и раније биле к’о рогови у врећи, али се нису међусобно нападали, већ испитивање противника и ситне провокације. Шпанац на своју руку жели да испровоцира сукоб са Тривуном и четницима, њега не занима Радекићева пасивност и вечно чекање, он жели револуцију која мења вековима устаљене обичаје и живот у једном планинском селу, а револуције нема без убијања и ако сељачка војска не крене од куће у борбу.

ПЛАМЕН МРЖЊЕ

Братоубилачки рат почиње, пламен мржње прождире све пред собом. Немоћан је поп Новак да спречи зло у људима и заустави проливање братске крви, крв магли вид, а жртве су све веће на обе стране. Шпанцу успева да са својом терористичком групом изолује Радекића, а непослушне и оне који нису лојални изводи пред преки суд и пресуђује по кратком поступку – метком у чело. Ликвидирају се кулаци, не зато што су због нечег криви, већ да би се елиминисао било какав могући отпор и из чисте класне мржње. Убеђивања попа Новака и Радекића да то није никаква виша класа, већ обични сељаци, мало имућнији од осталих, остају залудна, као и молба несрећног млинара (Зијах Соколовић) – немојте људи ја сам ничији. У рату први страдају ничији.

ОСВЕТА И КАЗНА

Народ Подгорине је дубоко подељен. Са једне стране су они који ни по цену живота не желе да се одрекну своје традиције, војске, цркве и попа, а са друге, они који знају да међу неписменим светом нема никаквих кулака, да је то један бунтован и куражан свет који не трпи неправду и не жели да води бригу о целом свету, већ о свом дому и породици и који знају да је иза сваке политике лаж. Са друге стране су чврсти, јаки, бескомпромисни идеалисти, сурови, добро организовани, који се не мире са постојећим стањем ствари, желе то да измене и промене свет и да сатру све што је било и створе новог човека, не марећи за цену. На крају, бројне су жртве на обе стране, из штаба долази комисија да суди Шпанцу за револуционарни терор и лево скретање у другу фазу револуције. Шпанац је смењен, а нови – стари командант је Радекић, али сад у новом издању и редизајниран по партизанском моделу, без икаквог подсећања на старо, али са одлучношћу и вољом да се спроведе правда. Радекић својевремено није дозволио убици комесара Владе, свом посилном Урошу ( Енвер Петровци), да убије Шпанца, али учествује у истрази – случај Шпанац, држећи се по страни, извршавајући наређења надређених, које је и обавестио о застрањењу на терену. Самим изопштењем, потписана је и неформална смртна пресуда Шпанцу, који разочаран, али поштујући суд партије одлази из села, али га у одласку стиже глуви барут из пушке одметничке и осветничке.
На крају ипак побеђује рационалност, а не фанатизам, али сељаци су ипак покренути у борбу, далеко од својих домова.

Ченгић је поштено анализирао све добре и лоше стране борбе за одбрану права на живот и опстанак једног народа на репу светских дешавања, где вековне обичаје и начин живота мења рат, револуција и долазак туђинаца, који не познају њихов начин живота, али би зато радо да их мењају и направе од њих оно што суштински нису. Само две године по завршетку снимања „Барута“, Босна се поново запалила, а ватру су подметнули опет они који нису добро познавали свој народ/народе уз помоћ туђинаца мешетара.

Душан Даријевић

Оставите одговор