ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (91)
“ОРЛОВАЦ” – ИГРА И ЗАДОВОЉСТВО
За Мрчајевчане је “Орловац” одувек био више од игре. Јер, стадион и све око њега био је и остао дом у коме се гаји пријатељство. Али и задовољство, прибежиште, па и склониште, кад је то требало… И још много тога, али тешко да би се нашла једна права реч, којом би се обухватила сва значења. Тако је још од 1932, када је Фудбалски клуб “Орловац” званично основан. Прва утакмица одиграна је исте године на чувеном Вашаришу, баш за Светог Прокопија. Меч са Бресничанима се завршио нерешено 1:1 и остао забележен у историји, у тек основаном “Чачанском гласу”.
О “Орловцу” и прохујалим временима, разговарали смо са Миодрагом Вучинићем и Миодрагом Милошевићем, двојицом заљубљеника у фудбал, везаним за клуб многим сећањима, али и садашњим готово свакодневним активностима, иако су на прагу осме деценије. А Пипера и Ћопо, надимци по којима их сви знају, су вршњаци, другари из школске клупе, кумови… И, што је посебно важно за обојицу – прво дугогодишњи играчи “Орловца”, а касније чланови клупске Управе. Спојио их је управо фудбал, који је, може се рећи, одредио све остало у њиховим животима. Обојица су рано остали без очева, у време Другог светског рата… Једина забава у детињству, па и младости, била је управо лопта.
– Ми, сиромашни смо тада играли лопте, а они мало богатији долазили да нас гледају. А данас је, чини нам се, баш супротно – кажу имењаци на почетку разговора помало помирљивим тоном.
“Орловац” је, као што му сам назив каже, добио име по моћној и код Словена веома поштованој птици. Читав један део, причају они, изнад данашње школе, звао се Орловац. Јер, по предању су ту, на високим стаблима, орлови правили гнезда. Тачније, изнад једне велике ливаде, где су се млади Мрчајевчани састајали, а кад је прва лопта донета у ове крајеве, и играли фудбал. Тада, тих година после Великог рата, оснивање спортских удружења био је тренд, који је захватио и ову моравску варошицу.
– Оснивачи нашег фудбалског клуба били су партијски радници, комунисти из тог предратног времена – Милан Милошевић ]опо, Радиша Поштић, Радомир Новаковић и још неколико млађих Мрчајевчана. Милан је био секретар партијске ћелије у Мрчајевцима. Истеран је из Гимназије и због својих напредних идеја био је затваран. Стрељан је 1941, када је имао само 25 година. У том потесу Орловац, они су се окупљали, тајно се припремали за устанак. По том месту су и назвали клуб, а фудбал и утакмице су им били нека врста паравана за тајне састанке и договоре – прича Ћопо, који је Миланов синовац са истим надимком.
У том периоду мрчајевачки фудбалери играли су са клубовима из суседних села – Бреснице, Прељине… Своју, у ратно време последњу утакмицу, “Орловац” је одиграо са немачким гарнизоном из Чачка. То је било 1941. и Мрчајевчани су победили 3:1. Како подсећају Пипо и Ћопо, сви играчи “Орловца” су, као комунисти, убрзо били осуђени на смрт. Био је издат налог да се сви похапсе и убију…
Како је било играти за “Орловац” тих 50-их и 60-их година, када су њих двојица били у првом тиму…
– Биле су то године оскудице, али се гледало напред. Родитељи су били задовољни што се дружимо, завршавамо школе и што нико од нас није постао “проблем” у друштву. Кубурило се са опремом, али смо се сналазили, носио је ко је шта имао… На утакмице до Прељине, Заблаћа, Слатине ишло се увек у неколико шпедитера или камионима. Па се преко Мораве превезе један део екипе, а онда се врате по остале… Понекад су нас на утакмице пратили пуни аутобуси, све наше девојке и жене крену. Умивали смо се и купали на барицама. Касније економ спреми лонац воде, хладне, у било које доба године. После неколико година почео је да нам загрева воду, али је било довољно тек колико да сперемо блато – присећају се њих двојица…
Уз фудбалере “Орловца”, из мрчајевачког “гнезда” су полетели многи певачи и свирачи, од којих су опет неки били и фудбалери, попут Драгана Алексића, Цана Муша, Обрена Пјевовића, који је један период био и председник клуба. За “Орловац” је, играо и Мирослав Илић. Истина, кратко, али је остао везан за клуб, који одувек, а и данас финсијски помаже…
О томе каква је разлика између садашњих и ондашњих утакмица и фудбала уопште, они кажу:
– Игра се на трави, на два гола, а остало се поприлично разликује. Услови на стадиону у Мрчајевцима су неупоредиво бољи за играче. Трибине су сређене, свако је за то дао колико је могао, Миросав Илић највише као и увек… Али, ми који смо играли некада заувек смо остали другари. Многи живе далеко, али кад год се сретнемо, као да смо рођена браћа… Такав је то осећај!
В. Т.
ЗА ПОЛА ВЕКА МЕЧ СА “ЗВЕЗДОМ”
“Чачански глас” је писао о утакмици између “Орловца” и “Црвене звезде”, која је, у скопу обележавања 50 година фудбалског клуба, одиграна јуна 1982. Тада су пред око 4.000 навијача, ветерани “Орловца” у пријатељском мечу изгубили од прволигаша из Београда 3:1. Како су тада писале новине, кроз тим је продефиловало неколико генерација, а на терену је било чак 32 фудбалера који су у минулим временима носили дрес “Орловца”. У септембру исте године одржан је велики турнир у коме је учествовало двадесетак екипа, а у завршници је Мирослав Илић приредио незабораван концерт.
(Цео текст прочитајте у новом броју “Чачанског гласа”)
