Kulturni vodič

О роману „ОЧИ“, Јелене Ћусловић: „Кад се нађе неко да ти састави срце…”

О роману „ОЧИ“, Јелене Ћусловић

 

„Кад се нађе неко да ти састави срце…”

Чачанка Јелена Ћусловић, после свог првенца, збирке прича „Снови за будне“, која последње две године плени пажњу читалаца и ван граница наше земље, на самом крају 2018, представила се и као романописац.

Роман „Очи“, у издању „Ammonite”  имао је уочи Нове године своју предпромоцију у „Fabrikafeu“, а ускоро ће се појавити и у књижарама. Прву критику доноси, ко други него „Чачански глас“, а аутор је Александра Мишић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији.

 

Постоји један стих у чувеној поеми „Туга и опомена” српског романтичара Бранка Радичевића, незванично проглашен најлепшим у свеколикој нашој љубавној поезији. Он гласи: „Ње више нема, то је био звук.” Цео свемир, чини се, стао је у један ред. Додали бисмо: Има, Богу хвала, и данас, тананих лирских душа способних да осветле скривене тачке мрачних ходника наших емоција. Па бележимо, да се упамти: „Моју душу опшиваш собом као концем.” И још: „Зашто би неко за видом жалио ако очи откривају оно због чега срце свесно жмури?” Ове реченице, у које такође може стати свемир и још једна дуга више, припадају Јелени Ћусловић која нас је ових дана обрадовала својом новом књигом. Између тамних корица бљешти метафора за све оно што нам је у животу неопходно да бисмо могли да дишемо. Сањати, надати се, плакати, волети… другачије је пре и после читања њене књиге. У химни умрлој драгој, безвременој апотеози најљубавније љубави, Лаза за својом Ленком жуди: „Тад моја вила преда ме грану, лепши је овај не виде ВИД…” О виду је реч и у Јелениној књизи. Не очињем, иако је њен наслов „Очи”.

Игуман Стефан вели да му очи, поред унутрашњег вида нису ни потребне: „Поглед смета мисли и језику”, каже му сердар Вукота. Реч је, дакле, о виду моћнијем, оном који и горе премешта. Видимо или не видимо, препознајемо или не, само ЉУБАВ. У руском филму „Лед” девојка после тешке повреде кичме ипак клиза на такмичењу мотивисана најјачом силом која „не завиди, дуго трпи, не тражи своје, не мисли о злу”(Коринћанима, ап. Павле).

Олга је лепа, млада, интелигентна, емотивна… и потпуно слепа. Но, тај недостатак највише јој смета у сегменту немогућности да осети, доживи, загрли БОЈЕ. Јер, боје чине наш живот. Или си дуга или си сиви облак. Трећег нема. Душан ће ненадано ући у њен свет таме и ошаренети га, зажутети, ољубичастити и шта све не… просути златну кишу смеха и опрати прашину са Олгине тишине. И то тако ненаметљиво и благо да није ни приметила, а већ је била заљубљена. Сестра Марта је дискретни, нежни посредник у стварању ове лепе приче. Наравно, ту причу морају пратити, што је неминовно, све оне сумње и дилеме на које је ретко који пар имун, али љубав тријумфује, свакако. Велики Дучић је писао да су стари Грци заљубљене сматрали болесницима јер су били неурачунљиви и слепи за свет око себе. У таквом стању, били су, вели, на некој врсти поштеде, тако чаробно луди и заносно несвесни. Били су, дакле, СЛЕПИ. Олга у једном тренутку каже Душану: „Ја ти све време СЛЕПО верујем”. Све је, дакле, релативно; и слепило, и вид, и мрак и бљесак. Душанове речи могу бити и порука романа: „Вид је само једна димензија живота. А живот је диван и леп, вишедимензионалан.” Да. Живот је леп. Особито ако ти неко прекрије душу невидљивим темперама.

Ал Паћино у филму „Мирис жене” плеше са девојком потпуно слеп, „вози” уз инструкције “ферари”. Могућности су неслућене. Јер, за љубав није потребна наука. Ни знање. Нити разликовање боја. Па ни очи. За љубав је довољно срце. Јелена је своје ставила на длан и пружила нам га. И ми смо ту љубав осетили.

Чему ме је Јелeнина књига научила?

– Да можеш неког загрлити љубичасто
– да није свако стајање у месту исто
– да постоје четири нијансе ћутања
– да душа заљубљеног човека тежи двоструко више од душе обичног човека
– да се може плакати у некој боји
– и како лепо звуче речи „одсмислио” , „љубдан” и „изжелео” које у српском језику пре овог романа нису постојале.

А дефиниција љубави? „Када ти каже: „Биће моје драгo”, и ти онда имаш довољно ваздуха до краја дана”. Ваздуха имаш… јер друго ти и није потребно. Изговарам ово и неко време ћутим. Јер, додати се нема шта. Речи би поквариле овај облак финог лирског ткања, узвишену приповест о чистој љубави. Идем, сада, мало да ћутим. Да загрлим неког љубичасто.

И да ми буде добро, да ми буде топло, да ми буде браон.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.