Kultura

О позоришној представи „Хор бечких дечака“: СЕРУМ ИСТИНЕ

Позоришна критика

СЕРУМ ИСТИНЕ

О позоришној представи „Хор бечких дечака“, по тексту Мирољуба Недовића, у режији Ирфанa Менсура и у извођењу глумаца Предрага Ејдуса, Слободана Боде Нинковића и редитеља представе Ирфана Менсура. Дом културе, петак, 27. април.

У време када Европу „тресе“ мигрантска криза и када у средиште старог континента – најразвијеније земље, хрле бројни невољници са свих страна света, у потрази за бољим животом, више него актуелан је текст, попут комедије „Хор бечких дечака“, Мирољуба Недовића. Редитељ Ирфан Менсур је препознао актуелност, али и шарм и питкост комедије, која уме и може да забави гледаоце, али и да убризга у нас серум истине о једном болном друштвеном проблему садашњице – животу миграната у 21. веку.

У центру ове приче, бечком подруму, без прозора и светлости, своје привремено уточиште, без рока трајања, нашла су тројица времешних симпатичних људи из наших крајева, не много употребљивих за било какав рад, али са великом жељом да промене своју садашњост и са великим сновима о будућности. Међутим, у њиховим животима се мало шта мења, стварност остаје заробљена између мемљивих подрумских зидова, а њихове међусобне зађевице, препуцавања, ситне пакости, немоћ да промене било шта у својим убогим животима, где раде ситне слабо плаћене послове (Менсур и Ејдус), или се баве преваром (Нинковић) и искоришћавањем других, сличних убогих људи из старог краја, зарађујући и остварајући какву такву егзистенцију на њиховој муци и залудним надањима у бољи живот . И поред чињенице да представа жанровски припада комедији, са низом комичних ситуација, у којима је комично и апсурдно несхватање актера у каквим околностима су се се нашли, њихово потпуно несналажење и огроман јаз између очекивања и стварности „бољег живота“ у „обећаној“ земљи, извор су смешног и комичног, али и болног, готово трагичног сазнања о немогућности промена на боље у суровом свету неједнаких могућности за све. Радња ове приче се одвија у непроменљивим условима и сва тројица временом схватају да се ништа не може променити, да је свако из својих животних разлога био принуђен да напусти родни крај у потрази за животом достојног човека, али да су се у том трагању сморили, да као старци тешко могу да се прилагоде суровим животним условима у туђини и изборе своје место под сунцем. Лажу себе, једни друге, опијају се носталгијом и неком, још неугаслом надом да ће се нешто десити, да ће се нешто променити и да ће њихов живот кренути ка бољем.

Оно што пре свега краси „Хор бечки дечака“ је одлична игра глумаца, који бриљирају и свако на свој начин, пажљиво одабраним глумачким средствима, гради свој лик – лик губитника, који има многе мане, али сва тегобност живљења и муке није угасила пламен ведрине и оптимизма, који упркос свему тињају и светле у мрачним лагумима бечких подрума, где живе на десетине хиљада невољника и раде послове које неће домаће становништво, али за многе мигранте то је једини избор и могућност. Ово је истина и судбина многих, који на повратку у родни крај причају лажи о свом успешном и сређеном животу у туђини, не би ли тако утешили себе, а можда наивне увукли у свет страдања, патње и лажних обећања, у коме не би више били сами и најгори, јер увек има довољно оних који се упецају на приче о „слатком“ и бољем животу негде другде. Ипак серум истине постоји да нас учини опрезнијим, свеснијим свих животних проблема и недаћа овде, али и негде далеко. Одличнно извајани ликови су глави адут ове представе о свим истинама и лажима мигрантског живота, трагикомичност извире из готово сваке реплике коју изговарају. Треба истаћи да је посебно бриљирао Ирфан Менсур и његова глума има један посебан, иновативан, садржајан карактер. У поједностављеној сценографији (кревет, сто, столице, транзистор и тв на издисају), која симболизује клаустрофобичнст бечког подрума, у који су смештени јунаци приче, који од свог бљештавила и лепоте великог града виде само оно од чега су и побегли из домовине, мрак, безнађе, сивило, јад и беду.
Представа је на моменте губила темпо, ишла и превише равно, због неких општих места које обрађује, без довољно динамике на тренутке и трајала нешто дуже, скоро 90 минута, што је можда и непотребно за овакву врсту позоришног израза.
Све у свему, на крају задовољна публика дугим аплаузом је испратила доајене нашег глумишта у не баш потпуно испуњеној сали Дома културе.
Солидан резултат уз дозу „серума истине“, смеха и забаве, два у један.

Душан Даријевић

Фото: Милан Бојановић

Оставите одговор