Kultura

ПЕСНИЧКИ МАТИНЕ НА СЦЕНИ “БЕЛИЋ” СВЕТЛАНЕ ВУЧКОВИЋ И ДРАГАНЕ АНДРИЋ

ИСКОНСКА ВЕЗА ПРИРОДЕ И ДУХА

Аранђеловдан, летњи. Овог јула, ретко, готово, једино вече без кише. Уметничка сцена, двориште-атеље Милоша Белића, нови урбани кутак за љубитеље дискретног звука и лепе речи… Стихови и песма на отвореном, у инспиративном амбијенту, сазданом зналачки од природних материјала, дрвета и камена, хладовина зеленила, приде… За тај добар осећај “одговоран” власник, грађевинац Милош Белић, сваких пола године грађанин Лондона… У српској традицији је, каже, да људи живе у кући и имају окућницу, двориште, каже Белић, категорично се противећи урбаним импровизацијама и таласу “надризидарства”… Ипак, у његовом рустичном дворишту, поодавно заживела уметничка сцена.

Овог Аранђеловдана на њој промоција поетског ствалаштва Светлане Вучковић и прве збирке песама Драгане Андрић “Ватре у огледалу”. Два биолога и поезија. Исконска веза природе и духа, а за дарове духа, професија је неважна. У њиховим стиховима и цвеће, сунце, месец, галебови и друге птице, зрикавци, Морава, снег, песак камен, јесен, млеко, кише… А све природа, која оба песничка гласа, као невидљива река понорница, неминовно спаја са примарном професијом.

Светлана Вучковић, професорка биологије, сада у пензији, објавила је пет књига: “Вир 1”, “Вир 2”, “Траг немира”, “Траг свица” и “Скривени извор”.  Уместо одсутне рецензенткиње, говорила је Цеца о својим дилемама, преиспитивањима, трагањима за потврдом вредности онога што пише. Др Миодраг Матицки, један од рецензената, одаје јој признање “што је смогла снаге и храбрости да после много година забележи оно што је у њој, из чега врцају боје, а својим стиховима читаоца трезни од искрености”. Један мексички редитељ на фестивал “Интеракција” одшевио се њеним стиховима, а у Радио Москви јој је приређено песничко вече, њена поезија је читана на руском језику, а Светлана је била укључена у програм… Радо је читала своје песме, али песмун “Ћелија” младе Иване Величковић. У више од 50 песама Светлана Вучковић бави се питањем “зашто пише”, тврдећи да “свако има свог гонича у себи”… Каже: “То су прсти моји излучили кап крви, кап зноја и жучи.”

Драгана Андрић, активна као туристички водич, шаље нам најлепше слике из земље и света. Назив свог поетског првенца “Ватра у огледалу” објашњава потребом сваког аутора да избором наслова кратко обухвати читав садржај књиге. За Драгану је ватра “огромна количина енергије, акциони потенцијал, аденозинтрифосфат…”. И из ње проговара онај примарни биолог, објашњава кретање материје у природи, каже “све увек постоји, само мења облик, то што призивамо је наше есенцијално биће”. А огледало, ”вечерас су то огледало ваше очи, ако нема ватре у њима, све могу да бацим”, рекла је Драгана Андрић, помало усхићена чином. Њену поезију опширно је анализирала рецензент Драгана Ђурковић Тошић, наводећи да сваки човек има три позвања: монаштва, ратништва и песништва. На овом скупу нашли су се они “трећепозивци”… Драгана је песник садашњости, динамике, из тишине њене душе извире радост… Сама песникиња инсистира на спознавању сопственог бића у свом телу, у свом, а не неком фиктивном времену. Говорила је стихове “Фреска пожуде”, “Дугме моје мало”, “Слика у потиљку”, “Ноћ”, “Каменоломац”…

 

Шта спаја, шта раздваја ове две поетесе, а шта их чини посебним,  говорила је у име Књижевног клуба “Драгослав Грбић”, организатора овог песничког матинеа, председница Радмила Рубаковић. “Лепотом унутрашњег бића и лепотом природе, чисте душе могу да се баве поезијом”, рекла је Рубаковићка, напомињући да је поезија ове две ауторке оригинална. Обе су посвећене чудесним лепотама природе, живота и љубави, али их, као и сваког песника понекад прате и мисли бола. Негују сопствени и модеран стил, прилажући тако свака сопствени чаробни камичак мозаику српске поезије. Све то уз суптилну пратњу певачке групе “ Чачанске лире” и њиховог диригента Момчила Драгојевића.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор