Позоришна критика
СВЕ ЈЕ ТО ЗБОГ ШЕШИРА
Осврт на позоришну представу „Флорентински шешир“ по тексту Ежена Лабиша, режија и адаптација Дарјан Михаиловић у извођењу позоришта „Бошко Буха“ из Београда.
Водвиљ је жанр који је увек имао у својим најбољим издањима успеха код чачанске публике. Сетимо се само колико је пута у Чачку гостовала чувена „Буба у уху“. Водвиљ је француска кованица voix de ville – глас града. Свакако прва асоцијација на водвиљ су шампањац, љубавни троугао, салони са више врата, куплети. Публика радо и лако прати овај жанр једноставне форме, али који је за глумце веома захтеван. Све се то могло видети и осетити и приликом извођења представе „Флорентински шешир“, Позоришта „Бошко Буха“, на сцени Дома културе.
Препуна сала публике жељне лаке забаве и смеха. Актери представе, настале крајем прошле године, у потпуности су и испунили очекивања публике. Лабишов водвиљ „Флорентински шешир“ настао је крајем XIX века (имао је многа извођења широм света и више успелих филмских екранизација) у Француској са намером да исмеје тада актуелне тензије између градског и сеоског становништва, као и оне треће класе, оличене у тадашњој аристократији на самом њеном заласку и нестанку са друштвене сцене. Редитељ Михаиловић је у том друштвеном сукобу нашао сличности са данашњим тренутком српског друштва, где потрага за идентитетом не престаје, као ни саме тензије, сукоб вредности, оних рођених у граду и оних који су дошли са села. Такозвани сукоб прве и друге Србије, који непрестано траје, без обзира на друштвена уређења, политичке системе. Парадигма саме друштвене декаденције у комаду је италијански сламнати шешир, око кога се све врти и због кога се све дешава, што се дешава током сто педесет минута, колико траје представа.
Урнебесна лудница пуна вриске, песме и пуцања, прошарана симпатичним сонговима Александра Локнера. У основи једноставну причу, сукоб два света и два менталитета, покрећу бескрајно симпатични рентијер Фадинар (никад бољи Дејан Луткић) и његов будући таст цвећар Нонанкур (фасцинантни Горан Јевтић). Наиме, Фадинара очекује венчање са цвећаровом ћерком, али пре тога његов коњ поједе месаревој жени, госпођи Бепертуи, сламнати шешир. Немила сцена се догодила у природи, ништа страшно, да госпођа није изашла на излет са својим љубавником, официром. Да тајну не би открио преварени муж, незгодни касапин, господин Бепертуи (Зоран Цвијановић, сналажљива госпа не жели да изађе из Фадинаровог стана, док јој не набави нови сламнати шешир. Времена нема пуно, долазе рентијерови сватови, галамџије са села и крути у својим схватањима, који и не би имали пуно разумевања ако би затекли у стану будућег зета младу, лепу жену. Нонанкур и његова свита немају много разумевања за градске обичаје које ускоро упознају, а Фадинар покушава упркос свему и неугодној ситуацији да сачува своју част и да се на крају ожени лепом, али без градских манира Нонанкуровом ћерком.
Изузетно вештим сценским решењима редитељ Михаиловић постиже урнебесну динамику представе, коју зналачки воде Луткић и Јевтић, уз одлично асистирање осталих актера. Читав ансамбл Позоришта „Бошко Буха“ је разигран, свако од епизодиста зна своје место и улогу. Глумци играју полетно и без икаквог грча, што је и неопходно за један водвиљ и успевају да све време држе пажњу публике. Постигнуто је потпуно сагласје у сценским, глумачким решењима, потпомогнутим ефектном сценографијом и добро осмишљеним и атрактивним костимима и добрим музичким решењима, неопходним за добру атмосферу, која на крају прераста у општи свадбени каламбур.
Усхићена публика је дуготрајним аплаузом више пута враћала на сцену сјајне глумце. Можемо само пожелети да нам Позориште „Бошко Буха“ са својим најбољим представама што чешће долази у госте.
Душан Даријевић
Фото: Милан Бојановић