Kultura

ПОСЛЕДЊЕМ ВИТЕЗУ РОМАНТИЧНЕ ПОЕЗИЈЕ

ПОЕТСКО-МУЗИЧКИМ ПРОГРАМОМ НА 55. ДИСОВОМ ПРОЛЕЋУ ОБЕЛЕЖЕНО 150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

“И опет ми душа све о теби сања” назив је поетско-музичког програма који су, у уторак, 8. маја, у дворишту чачанске Гимназије, у години када српска књижевност обележава 150 година од рођења Алексе Шантића, једног од најзнаменитијих представника српске модерне, у оквиру 55. Дисовог пролећа, организовали библиотекари Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” заједно са гимназијалцима и њиховим професорима. 

Кроз узбдљив животопис, драматичан и сетан истовремено, кроз немирна времена и околности у којима је живео и стварао у Мостару и Босни на прелазу из 19. у 20. век, када су се преко леђа народа све три вере ломила и смењивала два царства, Отоманско и Аустроугарско, кроз причу о успону и суноврату трговачке породице, о патријархалном моралу, тешким ранама и личним жртвама, кроз осећај националног поноса и љубавног заноса, кроз сећање насловљено по његовом стиху водиле су библиотекари Биљана Раичић и Душица Брковић, а гост програма био је и драмски уметник Бранислав Лечић.

– Вечерас спајамо љубав, поезију и музику. Присећамо се нежног и крхког Мостарца, заљубљеника у лирику, Мостар, живот и српство – рекла је Душица Брковић.

Бранислав Лечић се пре три деценије нашао у једној од својих најлепших телевизијскох улога у каријери, играо је Шантића, а те вечери говорио је о болима његове лирске, танане, напаћене душе.

-Имам заиста потребу да Вам захвалим, јако се лепо осећам у вашем друштву. Прошао сам кроз Гимназију, видео сјајне људе, великане, који су завршавали ову школу, и сигуран сам да млад човек када овуда пролази, учи од њих. Много је важно и лепо да будемо пристојан свет, да будемо свет који од бољих од нас, или од оних који су остварени непрекидно учи. Таква Србија нам треба, уживам кад вас видим. “У колико реченица да сажмем сва своја знања о животу. Путеви су живота тескобни и тамновити планински кланци… Мој живот… то вам је плач, моја мртва љета и болови мога бића, моји нераздвојни делови! И ову моју максиму исписаће, у ствари, жалост моје душе ” – рекао је Бранислав Лечић, обраћајући се публици у дворишту Гимназије, уз цитирање Алексе Шантића.

Песме Алексе Шантића веома емотивно и готово професионално  говорили су ученици Гимназије: Ана Басарић, Павле Лучић песму “Не вјеруј”; Богдан Плавшић “Јесен”; Ђорђе Тодоровић “Моја отаџбина”; хор Гимназије под руководством професорке Мирјане Јаневски певао је чувену “Емину”, ученица Ана Шојић певала је “Крадем ти се у вечери”, а Даница Лазовић песму “Што те нема”…

Подсетили су учесници овог, по садржају, емоцијама и порукама дирљивог  програма, да је 27. маја 1868. године у Мостару рођен други син Ристе и Маре Шантић Алекса, да је богата трговачка породица наследила посао од деде Петра Шантића, да се млади Алекса школовао у Трсту и Љубани, где невољно завршава Трговачку академију, али се потом латио пера, да би на папир пренео најтананије мисли своје лирске душе. Подсетили су да је одлазак Турака донео нове невоље честитим људима, којима је било доста затирања вере, језика, културног наслеђа, да су буне и устанци гушени у крви, да су многи виђенији Мостарци допали тамнице, да су се Шантићи држали трговине и кудили Алексу што, као и отац, покушава да српство и српску културу промвише у окупираној средини, али и да су после много мука, аустријске власти дозволиле 1887. године покретање Српског пјевачког друштва “Гусле”, у коме је Шантић постао глумац, диригент, хоровођа, а касније и председник. На истом задатку нашли су се и његови најбољи пријатељи Дучић и Ћоровић, а ова тројка касније, 1896, оснива и уређује српски часопис за књижевност и културу ”Зора”. Подсетили су креатори овог програма да је на Шантићев национални пркос и отпор према туђину нарочито утицао његов учитељ из Трста, школовани теолог, Србин из Цавтата католичке вере Људевит Вуличевић, који му је говорио оно што је Алекса понављао до краја живота да су “средњи људи – никакви људи”, мислећи на онај сој људи, који се свакој окупацији прилагођава.

Указивао му је Вуличевић на то да Аустроугарска чини и културне злочине покушавајући да покатоличи Србе и обезвреди сво њихово духовно наслеђе. Свој отпор према окупатору Шантић ће изложити у стиховима, због чега га је власт 1914. оптужила за велеиздају. Прву књигу песама објављује 1891, она и све наредне, носе назив “Песме”… Волео је Анку Томлиновић, глумицу Зорку Шолину, Емину… Већином су то девојке из патријархалног окружења , које га инспиришу да испева песме које ће величати лепоту и чедност. Уз социјалну и родољубиву поезију, у његовој љубавној поезији доминирају имагинарне жене, идеали љубави, чедности, чистоте и нетакнуте лепоте… Иако га је у почетку оспоравао, Богдан Поповић је уврстио многе Шантићеве песме у антологију српске поезије… Писац антологијских стихова и порука “Остајде овдје”, ”Ми знамо судбу”,”О класје моје”, “Мој отац”, “Вече на шкољу”, “Моја отаџбина”, “Слобода”, “Кајмакчалан”, “Сенке”… заувек је склопио очи 2. фебруара 1924. године. Погребна поворка га је уз све почасти пратила пуних пет сати, из Београда нико није дошао…

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор