МИЉОЈКА СТАНИСАВЉЕВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ “ДУШИЦА СПАСИЋ”
Миљојку Станисављевић готово сви знају као Секу. Тако је, каже, одмалена. И баш у складу са овим именом од миља, нимало случајно, пре више од четири деценије изабрала је да буде медицинска сестра. Због своје посвећености послу и пацијентима постала је омиљена, а само један од доказа за ову истину је награда “Душица Спасић”, коју је недавно добила. Награда је највећа у професији, а последњих 14 година додељује је најбољој медицинској сестри у држави Удружење медицинских сестара и техничара Клиничког центра Србије. То вредно признање Секи, главној сестри на грудном одељењу у служби за плућне болести и туберкулозу Болнице у Чачку, није много изненадило никога ко је познаје, нарочито колеге, а још мање оне који су је бар једном упознали као пацијенти.
Јер за ову вредну и хуману жену, која воли људе, ниједан посао којим може помоћи болеснима никада није био тежак, иако је, како сама наводи, увек свесна одговорности. Увек се може нешто пружити пацијенту. Па и кад нема правог лека, постоји лепа и блага реч, или бар осмех, који може бити велика утеха. Ово су нека начела којих се Сека од почетка каријере држала. А Бог јој је подарио смиреност, стрпљење и ведрину, које она сматра великим врлинама.
Рођена је у Жаочанима, где се и зачео сан о медицини, када је са најбољом пријатељицом маштала о “уштирканој капици и униформи”. После завршене Средње медицинске школе у Чачку, кренула је у свет, јер две године није било посла за њу у родном граду. У Љубљани се задржала кратко, а онда је отишла у Сплит. Мислила је, само да заврши приправнички стаж, али је остала пуних 16 година. Радила је у Војној болници, на свим одељењима хирургије, која је за Секу увек била изузетна грана медицине. Одлуци да остане у Сплиту допринео је сусрет, а онда и љубав са земљаком Ацом из Слатине, сада супругом, који је био војно лице. У међувремену је завршила Вишу медицинску, родила два сина, Игора и Горана. Када је рат почео, остала је у Сплиту сама са децом, јер је супруг добио прекоманду… Радила је и дан пре напуштања тог града, у коме су имали стан, кућу, два аута, брод…
– Морала сам да потпишем да дајем стан, да би ми вратили радну књижицу. Све нам је остало, укрцали смо се на Вису и последњим бродом успели да се пребацимо до Зеленике – присећа се Сека неких најтежих тренутака у свом животу, али додаје да је све материјално пролазно и надокнадиво и да је једино важно што је породица остала здрава и на окупу.
Од 2000. године ради у чачанској болници, прво кратко на психијатрији, а уврзо прелази на грудно одељење. Главна сестра на овом одељењу постала је пре 12 година на предлог доктора Живадиновића и Шулубурића, драгих Миљојкиних колега.
– Када је требало да упишем средњу школу, било је и колебања, али када сам почела да радим заволела сам овај посао, најхуманији од свих. Сада мислим да не бих умела ништа друго да радим. Велику подршку у свему, па и на професионалном плану, имам од своје породице. Увек су разумели моју посвећеност раду, па се чак и шале на тај рачун – каже сестра Миљојка, која спада у онај “стари ков” медицинских радника, потпуно преданих професији.
О тој посвећености говори и податак да је за четири деценије ретко када била на боловању, а не зна се број дана неискоришћеног одмора.
– Било је и тешких професионалних тренутака. Тако је увек када се мора саопштити породици истина, посебно када су млади људи у питању… Када знате да их тешко можете утешити – каже она и присећа се и смрти својих колега – доктора Шулубурића и Живадиновића, сестара Зоране Марковић и Станојке Фајт, са којима је делила много тога.
Награђивана је и раније за свој труд и хуманост. Добила је Повељу Др Драгиша Мишовић, награду за најбољу сестру у Моравичком округу, у Сплиту јој је додељена Медаља рада, али признање “Душица Спасић” јој много значи, јер га сматра круном каријере. Добила га је од колега, али и да се питају пацијенти и њихове породице одговор би највероватније био исти.
В. Тртовић
