“НИЈЕ ЗНАЊЕ – ЗНАЊЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ ЗНАЊЕ – ЗНАЊЕ ДАТИ”
Нек ти је срећа, ма где постојиш/ љубави моја, што те не волим./ И можда некад кога знам/ да научим да све у мени/ да све је празно и тако ми је сваки дан/ одлутам у снове где то није важно… Песма “Двоје”… Група “Неверне бебе”… Професор математике Војислав Андрић… Лак задатак за многе, а посебно за Ваљевчане.
Познати професор, дугогодишњи директор Ваљевске гимназије и актуелни председник Друштва математичара Србије Војислав Андрић, миљеник некадашњих и садашњих гимназијалаца, у интервјуу за “Чачански глас”, са искреним осмехом, пун емоција, помало сетно и са по којом сузом радосницом, говори о пријатељству са члановима чувеног рок бенда, о његовом животу – рукомету и његовој професији – математици.
ВЕЛИЧАНСТВЕН ПОЗИВ – НАСТАВНИК
Друштво математичара Србије прошле године је прославило седам деценија постојања. Где је математика данас у Србији?
– Математика у Србији је на добром путу. Наравно, увек може боље и сигуран сам да ће Србија схватити да неког значајног привредног развоја нема без улагања у метематику и информатику. Друштво математичара је удружење професора математике и информатике, а желимо да што више колега имамо за сараднике. Сматрам да је информациона технолошка револуција математику довела у позицију да би сви требало да схвате колико је она значајна за читав процес дигитализације друштва. Међутим, не треба занемарити ни оно што је математика била у прошлости – основ за техничке науке. Бојим се да се не схвата довољно озбиљно да је математика најбољи начин, најзначајнији предмет који грађане наше земље уче да мисле. Процес ослањања само на информационе технологије је погрешан. Све те “справе” без човека не могу ништа, јер оне саме не решавају ни најједноставније проблеме. Када поставите задатак: “Ако три молера за четири дана окрече пет станова, колико ће станова седам молера окречити за 12 дана”, неће вам решити ниједна дигитална справа. То неће решити ни они који знају пропорције. То ће решити само они који знају да мисле. За сваки математички доказ потребни су аргументи. За исказивање важних и великих ставова потребни су докази. Судске пресуде су дедукције, из доказног материјала и позитивних закона изводе се пресуде. Докторске одлуке су такође дедукције, без обзира на све савремене апарате. Не постоје справе које ће мислити уместо човека. Увек ће нам бити потребни судије, лекари, економисти, трговци, менаxери, инжењери… Управо због тога је математика јако важна и мислим да је морамо вратити изворним принципима.
Ви сте читав радни век посветили едукацији младих. Како у данашње време да сачувамо изворне, праве вредности?
– Најважнији дететов наставник је учитељ. Друштво мора разумети значај оних који децу и нацију образују, оних који их уче да мисле. Имам утисак да Запад све чини да нас заглупи. Друштво мора обезбедити материјални статус оних који уче младе људе, како би се најбољи ђаци средњих школа определили за величанствен позив који се зове наставник.
Како оцењујете данашње школство и започете образовне реформе?
– Прво морамо да видимо ефекте. Али, нисам одушевљен почецима, јер реформе образовања траже наставника новог времена, нове образовне технологије, нов приступ знању. Не кажем да старији наставници нису добри, нити тврдим да су они који знају информационе технологије фантастични наставници. Реформе образовања у Србији траже да многи наставници почну другачије да размишљају о послу којим се баве. Прошли, 20. век је био век знања, а 21. век је век креативности. Ми стварамо људе новог доба, људе који морају да решавају проблеме. У 20. веку су професори били енциклопедисти, преносиоци знања, а у 21. веку су наставници који децу уче да мисле.
Наставак у листу „Чачански глас“
