Aktuelno Reportaža

СКИПЕР СА РЕКОМ У КРВИ

ЧАЧАНИН ГОРАН ПОПОВИЋ БРУНО БАВИ СЕ РАФТИНГОМ ДЕСЕТ ГОДИНА

За Горана Поповића Бруна може се рећи да је речни човек. Тако је уредио живот. Свако се роди да би нешто волео, каже Бруно. Он се определио за природу, или је можда она изабрала њега. Јер рођен у Чачку, у граду на Морави, због занимања оца, који је радио у предузећу за градњу хидроцентрала, цело детињство му је протекло у игри на разним рекама и око њих, диљем оне велике Југе… Рафинг је био сасвим природан ток његових жеља, а ”Брунорафт”, који ових дана слави десет година, званично је једини клуб ове врсте у Чачку.

Радозналост, дечију задржао је и при избору свог занимања, када се опет “везао” за воду. Отишао је на море, у Сплит у Војну школу, где се десетак година бавио једрењем. Када се вратио “на копно”, у Чачак, а била су то она “оскудна” времена, почео је сам да прави пловила. Јер, одувек му је била жеља да направи нешто своје, да може да седне и само се спусти низ воду… Прво пловило, према старој идеји свог оца, направио је пре двадесетак година од гумираног платна… Нису то увек били успешни стваралачки подухвати, али како год да је испало, било је занимљиво, и њему и пријатељима са којима је делио интересовања и љубав према Морави…

ИБАР ВОДА ПОГОДНА ЗБОГ БУКОВА

Горан је прво рафт искуство имао на Лиму, од Куманице до Пријепоља. Наравно, без икакве опреме, све је била чиста импровизација, па су и прслуке правили од стиропора. Једно време радио је као скиппер за туристе, баш на Лиму… Тек од пре нешто више од десет година почели су и по нашим рекама да се виђају рафт чамци са опремом. Баш у то време дошао му је у посету пријатељ Петар Радојичић који живи у Словенији. После “веселог спуста” на Ибру, одлучили су да оснују клуб. У почетку је то било за пријатеље, али временом се повећао број заинтересованих за овај вид рекреације. Горан каже да му је то довољно и да нема такмичарских амбиција, тако да не учествује у манифестацијама тог типа.

– Идем на неке регате, или,  како их ја зовем, на ове “Гуче на води”, где људи дођу да се друже, да се проведу уз музику и да се у неком пловилу спусте низ реку. Рафтинг је нешто друго, јер укључује и правила понашања која морају да се поштују због безбедности свих у чамцу –  каже скипер Бруно.

Сезона је током целе године, кад год има заинтересованих, може се организовати рафтинг, а најбоље су пролећне воде. Воли све наше реке, али за прави рафтинг издваја Ибар.

 

– Врло мало је река погодно за ову врсту пловидбе, чак и у оној великој Југославији… Ибар је једна од таквих, можда и једина у Србији, јер има довољно воде током целе године. Чак и лети, када је минималан водостај, као што је било прошлог лета. То је рафт деоница са доста букова, од Ушћа до тврђаве Маглич. Током пролећа могућ је рафтинг на Рзаву, али кад има воде. У супротном се морају преносити чамци. Слично је и са Лимом. Тара, ако нема пуно воде, нема ни букова – објашњава Горан, који због свих ових разлога за рафтинг углавном бира Ибар.

ВОЗИО ГОСТЕ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА

“Брунорафт” је свет у малом. Јер његови гости су најчешће странци, који у Србију дођу неким другим поводом, пословно или веома често због Гуче, Егзита или неког другог фестивала. Тада искористе прилику да буду и на рафтингу.

– Имали смо туристе из целог света – из Северне и Јужне Америке, Пакистана, Катара, Уједињених емирата, Монголије, Кине, са Исланда… Долазе Пољаци, Скандинавци, Немци, Руси, веома су чести Израелци, Словенци… Мислим да само Јапанце нисмо имали! За рафтинг су све више заинтересоване жене, а долазе комплетне породице, чак и са веома малом децом. То су најчешће Данци и Немци. Наравно, и деца су са опремом и за све важе исте мере безбедности, па тако никада нисмо имали ни мали пех – каже “капетан” Бруно, који сматра да рафтинг није екстремни спорт, уколико се све организује на прописан начин.

Ипак, скреће пажњу да добар скипер никада не сме да “мери” по најспремнијем, већ се све прилагођава најслабијем у чамцу. Јер сви углавном активно учествују у спусту, од веслања до ношења чамца кад је потребно. “Гости у чамцу су његов погон”, сматра Бруно. Било је, свакако, и изузетака. Пре неколико година имали су госте из једне арапске земље, који су одабрали Ибар за рафтинг. Била је то велика група туриста, углавном младих, а спуст је био са пет чамаца.

– Схватили су рафтинг као вожњу аутобусом, у коме имају шофера… Неки су чак, у тренутку када су видели да нема таласа, бацали весла у воду. Уз то су захватали и пили воду из реке. Унели су у сваки чамац по 40-50 наточених флаша– препричава Горан једну од догодовштина.

Са друге стране, најефикаснији су туристи са севера Европе. Они тачно знају где долазе и раде оно што им се каже. Наш саговорник нам прича о групи планинара из Словеније, међу којима је био велики број старијих од 60 година.

– Најстарији гост је имао 83 године. Међу њима је била и једна седамдесетогодишња госпођа, која је дошла на штакама. Кад сам их видео, размишљао сам само ко ће да весла… Али сумња је била безразложна, јер све је функционисало како се само пожелети може – присећа се Горан.

Пловио је Неретвом, на 18 километара дугој стази од Главатичева до Коњица, Кривајом код Завидовића у Босни, Савом у Словенији… Један од најлепших рафтинга, који је Бруна радио “за своју душу”, био је на Струми, у Бугарској, где је почетком марта ове године био са супругом Весном, активним чланом посаде у “Брунорафту”.

И после свих ових година, сваки рафтинг доноси му и нова узбуђења. Рутина је само док трају припреме… Јер, свака река је, каже Горан, при различитом водостају прича за себе. Тамо где је у једном периоду леп бук, при високом водостају вода га “попегла”. Зато скипер мора да упозна реку у свако годишње доба, да зна шта може да од ње добије, да је једноставно научи…

В. Тртовић

АПЕЛ

Најтеже му и даље пада када га странци питају зашто су нам реке и природа прљави.

– Тада ме је стварно срамота, јер то је огледало наше некултуре. Странци су учтиви, не желе да коментаришу, али гледају, као да се и они стиде… Једног пролећа били су нам Американци на Лиму. На путу према старту видели су реку, а око ње и на дрвећу су висиле гомиле кеса… Један од њих ме је питао да ли се то одржава неки фестивал или је то нека инсталација. Непојмљив им је био такав однос према природи – једна је од Горанових прича, због чега апелује на све нас, да лепоту природе заштитимо од самих себе.

 

Оставите одговор