Слике Дубровник- Млини-Цавтат МИЛАНА КОЊОВИЋА
СЛИКАРСТВО ЈЕ ЧУДО И УВЕК ЗАГОНЕТКА
У четвртак, 11. априла, у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” отворена је тематска изложба Дубровник – Млини – Цавтат, избор од 30 радова Милана Коњовића из фонда Галерије “Милан Коњовић” из Сомбора. На отварању изложбе су говорили: Александар Дачић, в. д. директор Уметничке галерије “Надежда Петровић”, Милена Рацков Ковачић, директорка Галерије “Милан Коњовић”, Небојша Васић, кустос и аутор изложбе и Владан Милић, помоћник градоначелника за друштвене делатности.
Публика у Чачку, захваљујући сарадњи Галерије “Надежда Петровић” и Галерије “Милан Коњовић” у прилици је да види тридесет уља на платну из тзв. “црвене фазе”, насталих од 1933. до 1940. године, Милана Коњовића, сомборског, српског и светског сликара, једног од највећих са ових простора, средине и краја XX века. Коњовић је поживео 95 година (1898 – 1993), стварао је готово седамдесет и иза себе оставио шест хиљада слика.
– Уговором о легату, наша галерија је настала 1966. године и том приликом Коњовић нам је поклонио пет стотина својих слика, а легат се непрекидно увећавао. Кћерка Милана Коњовића, која није имала директних потомака, поклонила је 2002. године седамнаест великих портрета који су красили њен дом и сада наша галерија има 1.084 дела од 6.000, колико је мајстор урадио и највећи смо колекционар – истакла је Милена Рацков Ковачић, директорка Галерије “Милан Коњовић” из Сомбора.
Велики сликар био је несташног духа још од ране младости и своју прву самосталну изложбу је имао у петнаестој години у Гимназији у Сомбору, чији је ђак био.
– Радио је кратким потезима, у духу импресионизма, а са овим сликарским правцем није имао никаквих додирних тачака. Изложио је тада педесет уља на платну – овим речима, започео је своју беседу о светски познатом Сомборцу, Небојша Васић, кустос и аутор изложбе.
Коњовић 1919. године уписује Академију ликовних уметности у Прагу код Влаха Буковца, где и показује свој прави темперамент. Млади сликар, можда у почетку није знао шта хоће, али добро је знао шта неће. Након два семестра и прве колекције радова, Коњовић напушта Академију и професора Владу Буковца, због строгих правила академизма, увидевши да ту за њега није могућ никакав даљи развој. Упознаје Јана Зрзавог, чешког авангардног сликара, који га упућује да ради по Леонарду Да Винчију, да пуно студира ренесансно сликарство, које само по себи има прецизну линију, ту некакву слободу да се уметник креативно изражава. Убрзо (1921 – 1922) Коњовић одлази у Беч да пронађе себе, да би постао аутентичан сликар иако млад.
– Пребукиран је био конструктивизмом и неокласицизмом, сматрајући да је то стабилно тле и да ће ту највише дати у студирању ликовних елемената, али те тврде форме га нису задовољавале и 1924. године одлази у Праг – нагласио је Небојша Васић, један од најбољих познавалаца сликарства великог мајстора.
Сомборац пише чувеном Оскару Кокошки, који му не одговара на писмо и Коњовић затим одлази у Париз. Млади сликар се под утицајем дела Ван Гога, Матиса и Гогена отвара и прихвата експресионизам, коме ће остати веран до краја. Право ослобађање од утицаја неокласицизма заправо ће се десити тек 1927. године, боравком у једном малом рибарском месту на југу Француске.
– Коњовић никад није сликао реалан предмет, већ је сликао шок – инспирацију виђеног коју је преносио на платно. Био је врстан колорист, цртеж му и није полазио од руке, али се трудио да то надокнади колоритом, колико је год то могао – рекао је пред бројном чачанском публиком аутор изложбе.
Српски сликар је у Паризу провео осам година и имао две запажене изложбе у престижним галеријама. То је била тзв. “плава фаза” и о Коњовићу су тада афирмативно писали многи критичари. Ипак, доноси одлуку да се врати у домовину, због недостатка емоције, тако карактеристичног за однос “плаве” и “црвене” фазе, која креће од 1932. године, када је направио прву изложбу у павиљону “Цвјета Зузорић”. Већ 1933. долази до откровења у Цавтату, где види драматичне пределе и тај карактеристични колористички однос. Био је то Коњовићев повратак природи, изворности, емоцијама. Амбијент се разликовао од оног војвођанског, салаши, оранице… Приморска места су за сликара непресушна врела инспирације. Период од 1933. до 1940. био је крунисан другом изложбом у павиљону “Цвјете Зузорић”.
Рат и ратно време, које проводи у логору у Оснабрику, су напрасно зауставили Коњовићево напредовање. Ни поратне године нису донеле много добра сликару, који је стално сумњичен за све и свашта и тад улази у тзв “сиву фазу”. Приморју се враћа педестих и касније, седамдесетих, али то више није била она тако карактеристична интеракција, сликар једноставно више није био у годинама да се тако лако пентра по кршу и слика приморске пределе.
– Сликарство је за мене непрегледна равница, таман мислите да сте дошли до краја, а онда вам се отвори нови хоризонт. Сликарство је чудо и увек загонетка, да није тако одавно бих престао да сликам – говорио је својевремено славни сликар који је свој последњи рад створио у самртничкој постељи.
Изложба Коњовићевих слика је једна од оних великих догађаја који се бар једном годишње десе у Уметничкој галерији “Надежда Петровић” и свакако не треба пропустити прилику погледати избор слика из једне од најуспешнијих фаза чувеног сликара. Изложба је отворена до почетка маја.
Д. Даријевић
