Kultura

„ТАМО ДАЛЕКО“, ЗБОГ ИДЕНТИТЕТА, ПАТРИОТИЗМА И ДУГА ПРЕМА ПРЕЦИМА

ЉУБОМИР САРАМАНДИЋ, КУСТОС СРПСКЕ КУЋЕ НА КРФУ О ЗНАЧАЈУ ХОДОЧАШЋА НА ПРЕДАВАЊУ У ЧАЧКУ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

-Митрополит Димитрије је пре сто година рекао да ће острво Видо једнога дана бити српски Јерусалим, збориште нових срећних генерација, захвалних српских потомака… За ове, готово две деценије, колико радим у Српској кући, број посетилаца се удесетостручио и радује што је све више младих. Мислим да су ходочасничка путовања нека врста стицања идентитета, здравог патриотизма и да су права, тек оног тренутка кад постану део система, као и у неким другим земљама… Зато треба доћи тамо, где се са носталгијом и сузама у очима и данас пева „Тамо далеко“, песма српске војске настала јануара 1916. године на Крфу…У цркви Светог Спиридона на Крфу, ова песма се певала као молитва. Снажан утисак на мене, остави гест, иначе веселих дечака на екскурзијама, који, док слушају песме „Тамо далеко“ и „Плаву гробницу“ навуку мајицу преко лица да би сакрили сузе… – рекао је, поред осталог, Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу, на интерактивном предавању „Ходочашће на Крф – век од голготе“, одржаном недавно у свечаној сали Музичке школе „Др Војислав Вучковић“. Сарамандићев долазак у Чачак организовали су Центар за стручно усавршавање и Техничка школа Чачак. Окосницу његовог излагања чинило је питање – Зашто је важно доћи на Крф?

Временски услови и овог јануара у доброј мери су подсећали на оне пре 103 године, када се трагична српска војска искрцавала крајем јануара 1916. на обале Гувије на Крфу, приметио је Сарамандић. Његово предавање се састојало од неколико сегмената: први је био хронолошки контекст времена у коме се одвијао Велики рат и егзодус, други виртуелно кретање кроз сталну поставку у Српској кући на Крфу, документарне фотографије и филм, трећи је посветио дискусији и књигама које Дучићевим речима сведоче „овде је све легенда“.

НАЈВЕЋИ ЕГЗОДУС…

Идеја о повлачењу преко Албаније била је једини начин да се избегне капитулација земље пред Аустро-угарском. У највећи егзодус српског народа у новијој историји кренуло је 28. новембра 1915. године око 243.000 војника, официра и цивила, на челу са врховним командантом, регентом Александром Карађорђевићем, који је тада имао само 26 година и био озбиљно болестан, али није оствио свој народ и војску, и његовим оцем краљом Петром. Њихова највећа улога је била у том личном примеру, делили су судбину свог народа и војске, о чему су војници писали у својим ратним дневницима, а Сарамандић их је читао док је писао своје књиге. Са њима су били и чланови владе и парламента, министарства, судови и друге државне институције. Повлачење се према плану Врховне команде одвијало у три колоне: две су се кретале преко албанских планина, а једна преко Црне Горе. Просечна надморска висина албанских планина била је 1.800 метара, температура 20 степени у минусу, није било формираних саобраћајница, резерве хране оскудне, народ и војска исцрпљени претходним вишегодишњим ратовањима, успутне пљачке… Зато о условима у којима се одвијао тај одступни марш, главнокомандујући снага Антанте, маршал Жозеф Жофр пише: „Повлачење наших савазника Срба, у околностима у којима је извршено, по страхотама превазилази све што је историја до сада забележила.“ Покушај аустро-угарске војске да пресече српске колоне у одступању осујетиле су црногорске јединице под командом сердара Јанка Вукотића у чувеној Мојковачкој бици, јануара 1916. Доласком у Скадар и Драч муке више од 185.000 изнемоглих људи не престају, јер је помоћ савезника каснила. Ултиматум руског цара Николја Другог Романова, покренуо је савезнике.

БИЗЕРТА, КРФ, ВИДО…

Здравствено најугроженијих 12.000 бораца евакуисано је у савезничке болнице у Бизерту у Тунис. Због протеста српске владе да војнике не удаљавају превише од Србије, 5. јануара 1916. француска влада донела је одлуку да њихове елитне јединице окупирају Крф, тако да је 18. јануара први савазнички брод са Србима упловио у луку Гувију, неколико километара удаљену од града Крфа. До 21. фебруара 1916. са 43 савезничка брода на „острво спаса“, како су га назвали Срби, евакуисано је више од 150.000 изнурених, болесних, изгладнелих душа, деце и одраслих, мумифицираних од глади. На острву је тада живело око сто хиљада људи. На острву Видо налазила се болница за српске војнике. Више од 5.000 регрута старости од 15 и 20 година сахрањено је у Јонском мору крај Вида. Ту, где се Грци никада не купају, где рибари не забацују своје удице, где сене дозвољава арапским хотелијерима да купе и комерцијализују обалу, је чувена „Плава гробница“, о којој је истоимену антологијску песму написао песник Милутин Бојић, такође жртва овог страдања. Ни један инцидент није забележен, ниједна маслина откинута, ниједно пијанство, крађа, ниједна жена увређена, морално и достојанствено понашање претворилису почетну скепсу и неповерење домаћег становништва у гостопримство и трајно пријатељство. Од 1936. до 1939. године на острву је изграђен Маузолеј у чије су зидове уграђене мермерне касете и плоче са именима страдалих војника. Поред Маузолеја костурнице, налази се и камени бели крст, који је 1922. подигао регент Александар Карађорђевић. Српска кућа посвећена је Србима који су након Албанске голготе боравили на острву од 1916. до 1918. године. У њој сеналази стална музејска поставка, кроз коју посетиоце води Љубомир Сарамандић.Ту је и Споменик Дринској дивизији, хотел „Бела Венеција“ и укупно 123 споменика и обележја посвећена српској војсци на Крфу. „Много је разлога да Срби на Крфу осећају понос“, рекао је Сарамандић.

ПОЖРТВОВАЊЕ И СОЛИДАРНОСТ УМЕСТО ХЕДОНИЗМА

Програм са патриотским рециталом извели су ученици Техничке школе, који су прошле године били на ходочашћу, а припремиле су га са својим ђацима професорке српског језика и књижевности Љиљана Ранковић и Тања Поповић. У организацији су учествовали и директор ове школе Горан Петровић и Срђан Глишовић. У име градске управе госта са Крфа дирљивом беседом поздравили су Мирослав Петковић и усвојству домаћина, Горица Станојевић, директорка Центра за стручно усавршавање. Захвалио је Сарамандић ученицима, професорима и Градској управи, која је у комплетном саставу пре две године посетила Крф и Видо, а сада подржала његов долазак у Чачак.

-Моје дубоко уверење је да су ходочасничка путовања и искуства која млади људи стичу кроз таква путовања, посебно на месту на којем радим, веома значајна за развој личности и управо највећу улогу би требало да има  школски систем. Сваки српски матурант мора да посети Крф и Видо, а ходочашће на ова места српске епопеје требало би да уђе у програм екскурзија… Доласком на Крф млади људи схвате колико су њихови проблеми заправо умишљени у овом хедонистичком и виртуелном животу који им се намеће… То је место где се, не само најлакше пусти суза, него где се покрене тај унутрашњи механизам и осети један природан дуг према прецима, пробуди јако осећање дуга и дужности. А тај дуг је јако важан, управо у времену у којем живимо. Млади имају осећај да су закинути, да је њима неко нешто дужан, а с тим осећањем је јако тешко кренути у будућност. Дакле, у тренутку када се осети дуг према прецима, појави се додатна енергија, додатно надахнуће које нам помаже да савладамо препреке у животу, а када их савладамо, дешава се осећај испуњености. И нема правог живота без пожртвовања, солидарности, самоодрицања, достојанства, уздржаности и свих оних особина које су наши преци испољили. И парадокс је, да што је трагичније историјско место, то је и веће надахнуће и већи оптимизам да се савладају препреке. Светле примере пожртвовања дали су Љубомир Давидовић, Бранислав Нушић и други, изгубили су синове јединце, грчки почасни конзул је целокупну своју имовину дао за збрињавање српске војске – казивао је кустос Српске куће – нашег конзулата на Крфу.

ЕКСКУРЗИЈЕ: ВАСПИТАВАЊЕ НА ХОДОЧАШЋИМА

Иако има добру сарадњу са државом, снимљено је много филмова, објављене су бројне књиге, Сарамандић наводи да је парадоксално да, Министарство просвете, најважније за ову причу, није до сада показало интересовање да ствара систематски приступ сопственом идентитету, односно, да утврди шта, у ком узрасту и у ком амбијенту једна млада личност треба да осети, како би достигла зрелост и била оспособљена за осмишљавање будућности. Зато ћемо „уместо нације, добити скуп себичних „сморених“ појединаца“, док су ходочашћа ради утврђивања идентитета обавезна у развијеним земаљама… У Француској и Енглеској обавезне су екскурзије на линије фронта, деца из Израела обавезно посећују Аушвиц, за школе у Грчкој обавезан је одлазак у Термопиле, исто је у Јапану, Јерменији, Ирској… За последњих десет година из Чачка су, можда, две екскурзије биле на Крфу… Барселона је, ваљда, ближа…

 

Оставите одговор