МИСИЈА КОЈА ТРАЈЕ – ЧЕТИРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ ДОМА КУЛТУРЕ ЧАЧАК (4)
ЗЛАТНО ДОБА
Пут до настанка нове зграде и пете по реду институције културе у граду на Морави био је дуг и трновит
Агонија око начина финансирања Дома културе, наставила се и током лета 1972. године. Људи из Дома културе су захтевали да се њихова установа уврсти међу оне којима Заједница обезбеђује средства за личне и материјалне расходе и акције. Међутим, то би водило промени статуса установе, а оснивачким актом је предвиђено да се од стране Заједнице финансира само програм. Испоставило се да је пред Домом огроман задатак са којим он финансијски није био спреман да се избори. Од Дома је тражено да има богат програм, што га је и довело у овакав положај. Програми су предимензионирани, а средстава за његову реализацију није било довољно. Поред тога, због редуковања програма опао је број дешавања, а јавиле су се и прве негативне критике. Те критике су се односиле на квалитет изабраних представа, број концерата, занемаривањe програмских садржаја за децу, спутавање аматерских активности. Ипак, победио је здрав разум, јер би укидање или сужавање делатности Дома културе нанело велику штету култури Чачка. И поред повремених застоја и проблема у раду, наметнуо се као снажан фактор утицаја и непресушни извор, са кога су жедни Чачани гасили жеђ за културом.
Са доласком Милијана Милошевића Црног (1933) на место директора, 1973. године, долази до потпуне стабилизације Дома културе, а отворене су и нове могућности унапређења рада ове институције. Црни је унео у рад нову, преко потрбну енергију, нове идеје и нове сараднике. Свој рад у Дому културе је започео као уредник Драмског програма. Од самог почетка је схватио да је драмски програм од изузетног знача за унапређење културе у Чачку, а и за идентитет и креативни печат нове институције у граду. Губитком професионалног позоришта, одлуком Народног одбора у априлу 1956. године, и поред чињенице да за то није било јаког разлога и да су преживела позоришта са слабијим резултатима од чачанског у мањим срединама (Ужице, Пирот, Лесковац), настала је велика празнина у културној понуди. Потребу грађана за позориштем на кратко је надоместио рад аматерског позоришта „Абрашевић“, који се наметнуо својим представама још у време постојања Градског позоришта и навео је челнике града да је једно професионално позориште могуће заменити аматерским. Зато се од Драмске секције „Абрашевића“, после укидања Градског позоришта, очекивало да попуни насталу празнину у позоришном животу Чачка. Међутим, та илузија се убрзо распукла као мехур од сапунице.
„Грађани Чачка све више су изражавали жељу за професионалним позориштем у свом граду, због чега ће подизање Дома културе и његове велике сале, од њих бити дочекано са одушевљењем“ – записао је Милијан Милошевић у својим сећањима на време које је претходило осмишљавању Драмског програма Дома културе. Са Милијаном Милошевићем, правим заљубљеником у позориште, започиње нова фаза позоришног живота у Чачку. Његово знање и преданост позоришту допринели су да Драмски програм постане најзначајнији сегмент рада Дома културе.
Драмски програм Дома културе, широким спектром свог деловања замишљен је и реализован тако да надокнади одсуство правог професионалног позоришта у Чачку. Он је базиран на гостовању најбољих домаћих позоришта, пре свега београдских, али и театара из региона и позоришних трупа из иностранства. Задатак уредништва Драмског програма био је да прати дешавања у свету позоришта код нас и у окружењу и да изабере најбоље, најатрактивније и најпопуларније представе, и да их доведе пред чачанску публику. Занимљиво је и које су то представе гостовале у Дому културе у првим годинама рада. Пре свега, то су хит представе Атељеа 212: Брана Црнчевић, КАФАНИЦА, СУДНИЦА, ЛУДНИЦА, Мома Димић, ЖИВЕО ЖИВОТ ТОЛА МАНОЈЛОВИЋ, Џероми Рагни/Џејмс Радо, КОСА, Алфред Жари, КРАЉ ИБИ, Бора Ћосић, РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ.
Задивљује број представа годишње. Само током 1972. године на сцени Дома културе одигране су 53 позоришне представе. Поред професионалних представа београдских позоришта (пре свега најјачих театарских 
кућа: Југословенско драмско позориште, Атеље 212 и Народно позориште), гостују и позоришта из Крагујевца, Сомбора, Титограда, Титовог Ужица.
Упоредо са гостовањем професионалних позоришта, Милијан Милошевић, прво као уредник Драмског прогарама, а касније као директор Дома културе, унапређује и позоришни аматеризам у Чачку. У Дому културе одржавају своје пробе и играју различите позоришне групе: Аматерско позориште Чачак, Омладински театар „Чачански млади“, Драмски студио Дома културе, Луткарска секција Дома културе.
Посебно место и значај има рад Драмског студија, који настаје 1972. године, ангажовањем Чачанина Зорана Бећића, глумца Театра 55 из Сарајева. После аудиције, за чланове студија, на оригиналан начин, он на сцену поставља поезију Бране Петровића под називом „Мене у јатима напуштају речи“. Следеће године Бећић режира представу „Поздрави неког“, којом скреће пажњу на чачански аматеризам на БРАМС-у 1973. године.
Све се мења доласком младог, талентованог професионалног редитеља Оливера Викторовића. Њега у Чачак доводи 1974. године Црни, као најбољег студента режије на ФДУ у Београду. На неки начин пун и прави живот Драмског студија започиње са представама које режира Оливер Викторовић. Млад, талентован, пун енергије, на сцену поставља Шизгалове „Фрагменте“, али и Сент Егзиперијевог „Малог принца“. На Оливерову иницијативу обезбеђен је и простор за рад Драмског студија. Адаптиране су две подрумске просторије. Дом културе је добио још једну сцену, а чланови студија простор за рад. У годинама које следе Оливер Викторовић постаје готово стални редитељ Драмског студија.
(Наставиће се)
Текст приредио Душан Даријевић, уз материјал из монографије „40 ГОДИНА ДОМА КУЛТУРЕ 1971 – 2011“. Монографија је из штампе изашла 2014. године, а њени аутори су Милијан Милошевић, Весна Петровић и Мирослав Пурић.
