Aktuelno Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА: ГЛАВНОМ УЛИЦОМ


ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА

ГЛАВНОМ УЛИЦОМ

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једнини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

Кад си дете град и његове улице ти изгледају грандиозно. Нека теби важна места су ти „светилишта“, а онда одрастеш, све се смањи, додуше и време учини своје и све постане некако обично, мало и тескобно. У време дечаштва и одрастања нас, рођених средином шездесетих, Улица Бате Јанковића у Чачку је имала посебну важност и значај, једна од централних градских улица, а у то време, до изградње кружног пута и једини начин да се из града изађе или уђе преко путничког моста на Морави (кога су направили немачки заробљеници после рата). Тешки камиони и аутобуси су том улицом пролазили кроз сам центар. Старији људи су говорили да је у једном делу улице, некада, у турско доба, било гробље, муслиманско. Улица је носила, а и данас носи име Бате Јанковића, младог комунисте и револуционара, ако се не варам и рођеног брата, некад по много чему чувене Милке Минић. Њихова родна кућа, ту у улици, после Другог светског рата је постала Музеј револуционарне омладине. Имала је прелепо двориште које је красила и биста Бате Јанковића.

Изградња стамбених објеката у Улици Бате Јанковића (приватна архива З. Рајичића)

Деведесетих прво престаје да постоји Музеј револуционарне омладине, у складу са тадашњом модом. Једно кратко време ту је смештена етнографска поставка Народног музеја, а након договора тадашњих општинских власти и претходних власника, мења и власника и сада је део приватног поседа. У непосредној близини Улице Бате Јаноковића се налазила и Основна школа „Филип Филиповић“, до 1980. године смештена у згради Гимназије. Ту је и раскрсница, где су се укрштале улице Бате Јанковића, Цара Душана, Маршала Тита, Светозара Марковића. А и из некад калдрмисане Мутапове улице, може се у улицу Бата Јанквовића. Ту одмах, преко пута школе је и чачанска црква, која је поред главног улаза у порту у Цара Душана имала и улаз из Бате Јанковића. Прелепи стари кестенови и Дерокова ограда од цигле су неизбрисив траг из детињства. Тик уз црквено двориште и једно „светилиште“ оног, а богме и овог времена – родна кућа Радмила Мишовића, најбољег кошаркашког стрелца у СФРЈ. Огромна кућа Мишовића имала је у средишту велики голубарник, Радмило је био и страствени голубар. У истој равни, на супротној страни улице, у то време је био вртић, који је касније напуштен. На тој страни улице живела је још једна кошаркашка величина из Радмилове генерације Машко Пурић. Ту је негде, некад са челне стране улице, била зубарска ординација Елзе, вероватно Немице. Након рата зубари су дуже од осталих лекара могли да се баве приватном праксом, па је и Елза, могла доста дуго несметано да обавља своју праксу, а онда се све променило. У том крају је, по причама старијих, била и чувена јавна кућа „Плава птица“, коју је са успехом водила једна старија госпођа, Рускиња, која је у Чачак стигла након Октобарске револуције и ту наставила да се бави најстаријим занатом на свету. Редовне муштерије су били млади официри и подофицири, настањени у хотелу „Српски краљ“ – садашњи „Абрашевић“. Одмах до Радмиловог дворишта, некад, а и сад Адвентистичка црква, смештена, мало скровито и добро ушушкана. Млађи свет углавном није имао појма тада ко су ти људи и шта раде, знало се само да је реч о „некаквим суботарима“. Међутим, несвесно, тада смо се учили разликовању, да постоје и они други, који се од нас разликују и да их не треба дирати, једноставно су другачији и на то имају право, ма шта ми мислили, да се разумемо. У то време су и у чачанску цркву, не сви, али многи, ишло кришом од жбирова и цинкароша и то управо на онај улаз из Бате Јанковића.

На месту где је данас Занатски центар, до самог почетка осамдесетих била је једна од најстаријих кућа у Чачку, по неким причама, ту је живео и један од првих лекара у Чачку. Када су је рушили, то је била тако стабилна грађевина, да је било потребно седам дана да је сруше. Нешто даље, на истој страни улице, неколико старинских дућана, сајџија, а онда и чувена „Југотонова“ продавница плоча, где су могла да се пазаре сва „Југотонова“ издања, али дискографске куће „Suzy“. Ту је радио брачни пар Бојовић, Ема и Милош, касније до гашења продавнице, посао је наставио њихов син Душко. Код њих су се могла купити нека од најзначајнијих издања тог времена, плоче које смо обожавали и готово комплетан „нови талас“ осамдестих. До чувене кафане „Моравица“, која више не постоји, као и много шта друго, било је више радњи („Рапид“) и радњица. У сећању оних који су данас „превалили“ педесету је и „Партизанова“ самопослуга „Бољи живот“ , где је радио један необичан човек Жаре, а пословођа био Василије Младеновић. Ту негде је била и роштиљница Ћоћаја Шаће, Албанца, а неки његови земљаци су продавали и семенке у малом киоску.

Изградња стамбених објеката у Улици Бате Јанковића (приватна архива З. Рајичића)
Изградња стамбених објеката у Улици Бате Јанковића (приватна архива З. Рајичића)

Овом улицом се ишло и због храма кошарке, који је ту, на готово самом крају улице, уз Мораву. „Борчеве“ утакмице су биле праве светковине суботом. Из Бате Јанковића, поред кафане „Моравица“ могло се лево и у „Љубићку“, део који је води ка бедему, или у исту улицу десно, где су од осамдесетих радили чувени кафићи „Астерикс“ и „Камел“, где се некад окупљао готово читав Чачак. За клинце седамдестих је било важно, што су тад у Бате Јанковића живели Биска, по ком су добиле име неке „Смакове“ песме и Драган Тодоровић Гане, познати бициклиста и фотограф. У истој улици је живео и новинар „Чачанског гласа“ Миле Мојсиловић. Сигурно да има много тога што није стало у ово сећање, а важно је. У сећању многих остао је и чудесан облик „Трескине“ продавнице намештаја, трафика у близини школе, где си могао купити жваке, спаковане у кесици са фигурицама Индијанаца и каубоја у разним бојама. Код продавца семенки, с јесени се пушио и врућ кестен, а нешто раније и печени кукуруз. Шетало се овом улицом и кад се желело до бедема и Мораве. Једино су сећања остала пространа и у њих може све да стане, све остало се смањило и променило.

Фото: ФБ Историја Чачка

Оставите одговор