Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (10): УЛИЦА МУЗЕЈ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (10)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

УЛИЦА МУЗЕЈ

Сваки град има бар једну своју улицу по којој је препознатљив, која је душа града – вароши. То не мора обавезно бити главна улица – корзо. Чачанске улице временом су мењале свој изглед, али у неколико улица сабрана је највећим делом историја Чачка. То сигурно важи и за Улицу др Драгише Мишовића, једну од најдужих, која почиње код „Вавилона“ на раскрсници са Железничком. Улица има нека своја три дела, први од „Вавилона“ и накадашњег „Геталдуса“ преко пута, где се окупљају дилери девизама, све до кафане „Цар Лазар“. Од раскрснице је званично почетак Циганмале, до некадашње кафане „Пролетер“ и трећи део од „Пролетера“ до болнице.
Ово је сећање на онај први део улице до кафане „Цар Лазар“.

УЛИЦА ПУНА ИСТОРИЈЕ И ПРИЧА

Улица је добила име по лекару и комунисти Др Драгиши Мишовићу, рођеном у Кулиновцима, касније настањеном баш у овој улици, која добија име по њему након Другог светског рата. Др Драгиша Мишовић је својим радом и доследношћу својим идеалима, али и трагичном смрћу, обележио време између ратова у Чачку, али и у Краљевини Југославији. Многе приче говоре да је био врстан лекар, посвећен својим пацијентима, верујући у идеале слободе, братства и једнакости. Био је томе потпуно посвећен и доследан, увек на услузи својим пацијентима и ноћу кад је потребно, а услуге није наплаћивао радницима и деци. По томе је био јединствен и сви су га поштовали и волели. И они који се нису слагали са његовим политичким убеђењима. Многе котроверзе су везане за његову смрт, а све је више прича које се не слажу са оном званичном о његовој погибији. Има и неких сазнања која бацају потпуно другачије светло на читав догађај, за који по свему судећи, није била одговорна само тадашња полиција. Но, било како било, прича каже да је само на сахрани војводе Степе било тако много света, као кад су суграђани и Кулиновчани, али и многи други пратили вољеног доктора.

Улица др Драгише Мишовића је бременита од многих прича, сећања и историје. Само живот може да намести, да се у истој улици, где је негдашња кућа славног доктора и комунисте, а у којој је данас кафић „Момент“, налази и кућа једног од некада најимућнијих Чачана, Павла Брушлије, власника електроцентрале, парног млина и још којечега у Чачку и околини. Велика кућа, преко пута куће Пурише Ђорђевића, а данас продавнице КМН, после рата је била национализована, као и сва имовина Павла Брушлије и у њој је до недавно била смештена управна зграда Здравственог центра. Кућа је позната и по томе што је и дан данас на њој ратни „графит“ – парола СВЕ ЗА ФРОНТ, који сећа на нека прохујала времена.


ПУРКЕ

Свакако уз др Мишовића, најпознатији житељ ове улице је редитељ Пуриша Ђорђевић, који је прославио својим причама ову улицу и читаву Циганмалу. Пурке је у време своје највеће славе, ’60-их и ’70-их година прошлог века, сваког лета долазио у родну кућу, која је била популарно састајалиште многих Чачана, али и гостију познатог редитеља, који је многе своје филмове посветио Чачку и Чачанима. Мома Капор је својевремено у првој половини ’80-их читаво једно лето провео код Пурише и не само он, долазили су ту често и Драго Чума, Љуба Тадић и многи други. Ћаскања, дружења, а и многе анегдоте су везане за Пуришину кућу, чувену магазу поред ње, где су Пурке и Љуба Тадић својевремено замишљали и позориште у Чачку. Весело друштво је умело да се пресили у дугим летњим ноћима и у чувени атеље Жика Макса, ту, у близини. Касније, Пуриша и његова сестра продају кућу у којој настаје пре тридесетак година продавница КМН, предузетника Милоја Стеванића, познатијег у народу као Грешни Милоје. Оно што се мање зна у овој улици, одмах до Пуришине куће, родио се још један филмски радник, Јокановић, Ђорђевићев вршњак, дугогодишњи филмски и ТВ сниматељ у Белгији (обојица рођени 1924). Још увек редовно посећује родни крај. Ту, у близини, поред кафане „Стари Римини“ налази се и једна од најстаријих кућа у улици, која припада породици Митић. То је кућа деде по мајци мог школског друга Миливоја Мића Митића (који је име добио по деди Солунцу) и његовог брата Гила. У овој кући сам провео многе дане раног детињства. Преко пута, на другој страни улице, били су мали голићи и полигон за мали фудбал, где су се окупљала деца из краја, браћа Митић, Букумировићи, браћа Пејоски, Лазо, Гроздановићи и многи други. Било је, наравно и старијих и нас „гостујућих“. Дечурлија се окупљала и у Пуришиној магази, која је била широм отворена за дечију машту и игру…

 

ЧАСОВИ ИСТОРИЈЕ

Моја сећања на ову улицу, потичу из раних седамдесетих. Нисам овде живео и не познајем њену историју као они који су ту провели читав живот, али сам ипак пуно времена ту проводио, јер су ми родитељи радили у продавници конфекције „7 јули“ Куршумлија, на самом почетку улице, поред Властове воскарнице. Власто, увек у ловачком оделу, зеленом и са ловачким шеширом са фазановом перушком. Преко пута је била кораџијска радња породице Пејоски, са најбољим корама за питу у граду. Живо се сећам чика Николе, тетка Босе, а са њиховим синовима Дејаном и Милом сам се дружио.

Одмах до њих ТВ сервис је имао и најпознатији чачански дисидент Владимир Владе Стегњајић, који је давне 1979. године са још неколико Чачана осуђен на дугогодишњу робију, коју је издржао до последњег дана. Пресуда се односила на наводну непријатељску пропаганду и покушај диверзије, мада је у стварности то сасвим другачије изгледало и било далеко безазленије него што је о томе причала чаршија и што је било званично, судско тумачење читавог догађаја – исписивање парола и фотографисање у четничким униформама. Сећам се добро Владовог оца, онижег дебељушкастог чичице, страственог рибара и љубитеља добре капљице, брижног оца, који је сачувао свом сину сервис за време одсуства на „службеном путу“. Тај симпатични Далматинац, коме су нудили у то време озбиљан новац да прода радњу, одговарао је да то никако не жели и да сервис није за продају и да га чува за свог сина кад се врати. Владе Стегњајић се са дугогодишње робије, коју је провео и са многим политичким осуђеницима Албанцима, вратио пред сам почетак распада Југославије, крајем ’80-их и наставио је рад у ТВ сервису.

 

У радњи преко пута, са високим плафоном, олаисаним подом и нафтарицом у углу, са бројним тешким мушким и женским капутима, оделима на тешким гвозденим гелендерима и полицама за галантерију, која је некад припадала чика Михаилу, предратном општинском чиновнику, радили су моји родитељи. Ту је од почетка ’70-их била смештена продавница конфекција „7. јул“ из Куршумлије. Иза радње био је станчић са двориштем у ком је становао чика Михаило, а касније била смештена пословница „Траншпеда“. Радња је била чувена по томе што се сваког дана око поднева у углу иза рафа са тешким капутима, где је било неколико столица, окупљала предратна господа, бивши трговци, занатлије, некадашњи официри краљеве војске и ратници „Солунци“. У мом сећању су остали, чика Тадија, чика Будо Давидовић – чувени ратник Солунац, бака Пурићка – бабица и жена која је такође прешла Албанију, била у санитету и доживела српску голготу са многим земљацима. Жене у Чачку су је просто обожавале и поштовале, била је бабица, која је многе породила и помогла да бројна здрава деца дођу на свет. Ове часне старине имале су своје приче које нису биле за кафану и волели су да се окупљају код неког у кога су имали поверења. Познавали су и мог деду Љуба, предратног трговца, а самим тим имали поверења и у мог оца. Нису се они никог плашили, али нису желеи да жбирови преносе њихове приче, а онда њих старе неко приводи и саслушава. Мало је рећи да сам био шокиран причама о ратном јунаштву Чика Буда Давидовића, који се у Балканском рату у рову рвао са Бугарима и борио за живот, имао мноштво рана, чика Тадијиним духовитим причама, који је умео да у време Сабора трубача, продефилује Гучом у комплетној униформи краљевог официра, све са сабљом. Био је атракција, сви су се са њим фотографисали и нико га није дирао. Бака Пурићка је причала о својим ратним данима. За мене, као Титовог пионира, ове приче су биле готово фантастичне, о свему овом ни речи није било у школи и школским уџенеицима. Кад сам оца наивно питао, да ли могу да причам о оном што сам чуо и о чему већина мојих другова није ништа знала, добио сам одговор, да није баш паметно, а на питање због чега, речено ми је да ће ми се то само касти једног дана, кад порастем. Историја је била свуда око нас, свака кућа у овој улици има своју причу и своју историју.

 

                                                                                                        КОМШИЛУК

Сећање на читав овај крај, буди неке лепе успомене, на међусобну комшијску пажњу. Сви људи из комшилука који су свраћали код мојих родитеља у радњу и који су се дружили са њима били су веома пажљиви. Лети је увек неко доносио парче лубенице, хладан витасок, онај жути, или „Олимпијско сунце“ у тетрапаку и са сламчицом, чачански „Чипс“ и „Боби“ грисине. Наравно, за славе, рођендане, мало прасетине, јагњетине, домаћих колача. Ту су били шнајдери Пане, Вуле, кораџије чика Никола

, тетка Боса, Власто воскар, стари Стегњајић, који је умео често да донесе на поклон уловљену рибу са Мораве. Било је живо, пријатељска и комшијска атмосфера. Допирао је и мирис печења из оближње „Исхранине“ печењаре, као и жамор пијанаца из чувеног „Коњопоја“ –  бифеа коме су комшије дале надимак. Петком са свих страна народ је журио на пијацу, било је живо и пред бројним касапницама у комшилуку.

Што се тиче кафане „Цар Лазар“, једног од симбола ове улице, то је прича за себе. Довољно је само се подестити срамне слике, када је колона знтижељних, управо овом улицом, пратила привођење „правди“ власника ове кафане господина Ћерамилца.
И много лепог и ружног сабрало се у ову улицу, све оно што је живот и оно што смо били и што јесмо данас. Нема многих јунака ове приче, али остало је сећање на њихове судбине и на једну улицу, која је обележила живот чачанске вароши.

 

 

Фотографије: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)

Оставите одговор