Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (9): ПРАЗНИЧНЕ ШЕТЊЕ СТАРИМ УЛИЦАМА

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (9)

ПРАЗНИЧНЕ ШЕТЊЕ СТАРИМ УЛИЦАМА

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

Оно што ме подсећа на варош какве више нема су празничне шетње са оцем. Најчешће за Васкрс, који се почетком ’70-их година прошлог века у Чачку није масовно славио, али је то био прави благдан у старим варошким домовима. Пре васкршњег ручка код куће, обилазили су се стари рођаци и породични пријатељи, махом старци који су много тога оставили иза себе, а имали мало тог пред собом. Живели су углавном сами, без деце, или су деца давно отишла својим путем. Ове посете, наравно нису били само празницима, али јесу увек недељом. Волео сам оне празничне шетње, зато што су биле посебне, свечане. Отац је облачи посебно, светло одело, прикладно за такве прилике. Џепови су били пуни васкршњих јаја, а носили смо и друге понуде. Прва „станица“ нам је била у Синђелићевој улици.

СИНЂЕЛИЋЕВА

Одмах кад се прође „Житопрометов“ магацин и улаз у „Зелену пијацу“ било је пар старих кућа, које су срушене поливином ’70-их, када је пијаца проширена. Оно чега се сећам била је велика кућа предратног трговца Драгутина Вујовића и његове жене Рушке, која је била у доњем делу великог дворишта. С предње, улазне стране, био је кућерак, односно једна, тада је мени изгледала прастара грађевина у којој је био смештен стан породице Јоксић, Јосипа и Мице. Они су имали синове, познате кошаркаше Аца и Ратка. Ратко, некад кошаркаш, касније кошаркашки тренер професор, математике у Школи ученика у привреди, популарном ШУП-у у то време. Ратко је био и страсни голубар, а у старој магази негде на половини дворишта, био је смештен голубарник. Сећам се и тегова за вежбање. Гвоздена шипка са огромним конзервама, некад коришћеним за конзервирану боранију и грашак, а напуњеним бетоном. Модерних тегова није било и за вежбање су коришћена само оваква приручна средства. Иза магазе ишло се у калдрмисано двориште куће породице Вујовића.

Старог Драгутина се не сећам, мало кроз маглу, али зато његове супруге Рушке и њихових синова, веома добро. Она и бака Мица, Раткова и Ацова мајка, биле су нераздвојне пријатељице са мојом башом, рођеном сестром моје нане Стане. Баша, иначе Христина (у комшилуку су сви знали као тетка Кицу), била је знатно старија од својих пријатељица. У дворишном станчићу код Вујовића, живела је још од пре Другог светског рата. Остала је удовица, без деце, након што јој је муж погинуо у Великом рату. Њен станчић је има кухињицу, где су касније ноћевале жене које су бринуле о њој. Она је живела у малој соби, а имала је још једну већу, са старинским дрвеним креветима. У овој соби су преко лета боравили моји тетка и течо, који су живели у Београду и њихов син, који је касније ту долазио и са својом породицом. Из те собе се могло преко дрвених басамака у стан Јоксића. Сећам се старог Јосипа са наочарима за столом. Мени је кућа, као усталом и читаво двориште са свим становима у њему, било чудесно, собе са дрвеним басамцима, стари намештај на све стране. Моја баша, као најстарији становник дворишта, била је стожер окупљања. Бака Мица, бака Рушка, али и друге жене из комшилука, радо су долазиле под велику трешњу у дворишту. Седело се дуго за дрвеним столом, кафенисало, јело слатко од ружа, домаћи колачи и трешње кад им дође време. Старица, којој се могло поверити све, али пуна искуства и добрих савета, са малом мужевљевом пензијом, дуго се издржавала и часовима шивења и кројења, док је могла и док су је очи служиле. Иначе, онај стари, варошки Чачак, обележила су та комшијска окупљања, било је и старијих и деце, много радости поверења и љубави. Никад у том дворишту нисам чуо ружну реч и повишен тон. Бака Мицини и бака Рушкини синови су имали своје породице са децом. За празнике је све врило од граје и весеља. Комшилук се ту скупљао, био солидаран – сви су помагали једни другима и били увек на услузи, а мени је то двориште и читав тај простор остао у сећању као „домаћи терен“, који сам запамтио са пуно захвалности и љубави. Често сам ту долазио, а посебно ми је било лепо за Васкрс, уз јаја фарбана у луковини, богату трпезу и наравно, слатко од ружа. Та нека пријатна комшијска атмосфера могла се осетити и у другим улицама и домовима мог детињства.

 

БАЛКАНСКА

Нешто слично осећао сам и кад смо одлазили код тетке Емилије и њеног мужа Живка, који су живели у Балканској улици. Очеву сестру по оцу нико није звао по имену. Комшилук ју је звао Сека, а ми „домаћи“ тетана. Балканска, као и моја Трнавска улица, настала је почетком шездесетих. Десна страна улице била је начичкана кућама са два једнособна стана, а иза великим двориштем и низом шупа за дрва и угаљ. Памтим живо и комшилук моје тетане, просветне раднике Тиша и Рајну, Васку Македонку и њеног мужа Влада и неке друге, чијег лика се сећам, а имена сам им нажалост заборавио. Лети је било веома живо кад су мојој тетки долазили унуци Иван, Ивана и Дејан, са којима сам се играо у дворишту и грицкао оне ситне летње јабуке. Кад нема деце за празнике, а и не само тад, ишло се у редован обилазак у Балканску, која је иданас доста задржала од некадашње присностости и фамилијарности и поред тога што одавно више нема добро познатих старих лица. Многи су помрли, или се одселили, али негдашња атмосфера се ипак препознаје кад уђете у ову улицу и дан данас.

 

ИВАЊИЧКИ СОКАК

Стара Кнез Милошева, а за старе Чачане и Ивањички сокак је добро позната и препознатљива улица. За мене у детињству је била дуга и предуга. У тој улици, у старој кући, која је срушена седамдесетих, када је улицу пресекла Немањина, у то време Слободана Пенезића, живели су моји рођаци. Кућу која се ту налазила, пре Другог рата је купио мој деда по мајци Живојин, кога су сви звали, питај бога због чега, Перо, да би ту становала његова бројна деца за време школовања у Чачку. Убрзо се заратило, од школовања није много остало, закачилу су га они најмлађи, али ту је дуго живела породица моје тетке Росе и њеног мужа Радослава, све док нису добили стан на Љубић кеју. Сећам се великог дворишта и трешње у њему, дрвеног доксата и дрвене летње кухињице. Моја мајка је у овој кући провела своје девојачке дане, док се није удала за мог оца, пред сам крај педесетих. И овде се сећам породичних и комшијских окупљања за дечје рођендане мојих сестара и за празнике. И ова кућа је увек била пуна бројне родбине, рођака са села, који су чекали аутобус за Драгачево. Комшилук добар, срдачан и пријатељски расположен, као и на другим местима. Добро се сећам вечери, кад је мој теча Радослав у свом белом фићи донео правог дивљег зеца, ког је на путу покупио. Зеца смо чували у подруму испод старог сандука, хранили и чували. Не сећам се његове судбине, али је вероватно завршио уз неки недељни или празнични ручак.

Бројна су и драга сећања на неке драге људе, велика дворишта и старинске куће, која су красила детињства многима од нас, у којима смо се окупљали и дружили, а одавно их више нема.

Фотографије: ФБ профил Историја Чачка (Горан Давидовић)

Оставите одговор