Aktuelno Reportaža

ЧОВЕК ЈЕ БОГАТ КОЛИКО ВИДИ И ДОЖИВИ

ПЕТАР АКШАМОВИЋ: ФОТОГРАФИЈА – ПРОФЕСИЈА И ЉУБАВ

Петар Акшамовић (37) је у животу много тога бирао баш сам. Можда зато спада у оне ретке људе који су успели да споје професију и хоби, или, како се то обично каже, корисно и лепо. Фотограф и путник. Баш тим редом, иако су ова два интересовања код њега „у потпуној равнотежи“. О томе најбоље говоре фотографије. „Обојене“ ведрином одмах посматрачу привуку пажњу. Зато Петрова путовања „прате“ многи преко његовог фејсбук профила. Куба је била почетак, пре пет година, а онда су га даљине „зачарале“ и годишње оде бар на три велика путовања.  

Фотографијом се бави професионално више од десет година и од тога живи. Срећа му је била наклоњена, јер је од самог старта, запосливши се у једној чачанској фотографској радњи, испекао онај занатски део. Све остало је у оку и осећају за призор и тренутак. Када је почео својим првим „никоном“ самостално да ради добио је потпуну слободу, баш оно што му је недостајало – да буде без стега радног времена. Истина, за све што жели да види и уради мањак му је бар један месец у календару, али се не жали.

… „У паузи“ између два путовања слика породична весеља, прославе, али и пословне ентеријере, ауто салоне… Настоји да и те фотографије имају неки свој печат, што његови клијенти умеју да препознају.

Ипак, много више воли да прича о фотографијама са путовања, на која иде обично са истом групом људи. За Петра ове туре стварно нису лаке, јер увек са собом носи професионалну опрему. „Обавезно од пет до десет објектива и два апарата. Само тај пртљаг понекад је тежак и до десет килограма“. За то треба имати кондицију, или, како он у шали каже, јака леђа и рамена.

Куба је била прво велико далеко одредиште. Можда му је због тога међу најдражим путовањима. За две недеље обишао је Хавану, Тринидад, Варадеро…

– Куба је заиста у сваком погледу занимљива. Чим смо изашли са терминала на аеродрому, налетели смо на аутомобиле из 50-их и 60-их година прошлог века. А онда схватите да је сваки други ауто такав… Све у тој земљи изгледа као да сте се вратили у прошлост. Јер, Куба је била иста и пре осамдесет година. А где год се окренете насмејани људи, без обзира на немаштину – неки су од Петрових утисака.

После Кубе уследили су Камбоџа, Тајланд, Вијетнам, Кенија, Танзанија, Занзибар, Бали, Дубаи, Шри Ланка, па Русија и Кина „у једном залогају“ чувеном Трансибирском железницом… Последњи на листи били су Бали и Дубаи крајем прошле године…

– Трансибирском железницом, од Москве до Пекинга, кроз целу Русију, путовали смо три недеље. Уобичајно, ово путовање траје пет пуних дана, али смо искористили да посетимо Иркутск, Бајкалско језеро, Улан Батор у Монголији, унутрашњост Кине, Шангај… Пошто много волим возове, жеља ми је била да се возим у најбржем на свету. А то је и била вожња од центра Шангаја до аеродорома са 430 на сат. Тих десетак минута, као да се возите авионом по земљи, буквално се лебди – прича он.

Свако путовање има нешто посебно, зато не може да одговори на питање где му је било најлепше. Сафари у Кенији описује као да је уживо гледао „Опстанак“. Велики утисак оставио је боравак у Сиротишту слонова у Шри Ланки. И Тјенанмен планине у кинеској провинцији Хунан, на које многи долазе да се ослободе страха од висине. Хода се буквално литицама по стаклу! Само путовање возом са тамошњим становницима до ових планина био му је посебан доживљај. И пут од Танзаније до Кеније прошао је локалним аутобусом са мештанима. На крилу је морао да држи комплетну опрему, али је са усхићењем гледао пределе кроз које су пролазили…

На питање да ли се нешто променило после свих путовања, Петар каже да се увек руководи девизом:„Човек је богат колико је у животу видео и доживео“.

Нема неостварених жеља. Јер тек је ухватио замах… У плану је да обиђе још много тога. Средња и Јужна Америка, односно Перу, Боливија, Чиле, Аргентина, Бразил, онда Јапан, па Индија и Непал, даље Мароко… У суштини, већ зна редослед… До сада је урадио баш оно што је планирао, лагано, као што неко планира одлазак у шетњу.

В. Тртовић

Целу репортажу прочитајте у новом броју „Чачанског гласа“

 

Оставите одговор