Kultura

ŠTO JE VEĆI TALENAT, VEĆA JE ŠANSA DA GLUMAC “PUKNE”

INTERVJU: PRVAKINJA DRAME SONJA JAUKOVIĆ U ULOZI LUJZE MIŠIĆ U PRISLONICI, GLUMI, ŽIVOTU…   

Autor: Zorica Lešović Stanojević

Rođena je 13. januara 1946. u Beogradu. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Minje Dedića i Milenka Maričića. Ostvarila je niz zapaženih dramskih i pozorišnih uloga. Sonja Jauković je prvakinja drame Narodnog pozorišta u Beogradu je od 1980, a članica od 1969. godine. Za najbolja glumačka ostvarenja dobila je više nagrada, među njima i Vukovu nagradu KPZ Srbije za doprinos nacionalnoj kulturi  nagrade Narodnog pozirišta 1981, 1986, 1994 i 1995. godine. Našla se među deset najboljih na Fesivalu žena auora u Los Anđelesu igrajući TV dramu “Nadežda Petrović” 1985. Uloga Klitemnestre 1998. donela joj je nagradu SIZ-a kulture Grada Beograda za najbolje glumačko ostvrenje na svim scenama. Majsku nagradu Grada Beograda za ulogu Gospođe ministarke osvojila je 1968. Zlatni beočug za trajan doprinos kulturi Grada Beograda dobila je 2007. godine i mnoga druga priznanja. I kćerka Hana Jovčić je glumica. Zapažene uloge igrala je u filmovima i serijama “Čudo neviđeno”, “Idemo dalje”, “Povratak otpisanih”, “13. jul”, “Zaboravljeni”, “Sve će to narod pozlatiti”, “Gore dole”, “Ranjeni orao”, “Greh njene majke”, “Selo gori…” Na jubilarnom Saboru frulaša Srbije u Prislonici igrala je duodramu “Lujza Mišić” po tekstu Saše Simonovića, sa glumicom Vesnom Stanković, koja je uradila dramatizaciju i režiju ovog komada. Mondrama je lepa tradicija ovog sabora koja osvetljava biografije žena, heroina, koje su na svoj način ušle u srpsku istoriju i kulturu.

MISIJA O HEROINAMA

SONJA JAUKOVIC 1

Vama ovaj Sabor narodne kulture nije stran? Imali smo Nadeždu, Milunku Savić, dobrovoljke… Ovog puta ste igrali Lujzu Mišić, ženu vojvode Živojina Mišića, i njihovu veliku ljubav?

-Treći put sam u Prislonici, napravila sam veliku pauzu. Igrala sam pre skoro 20 godina monodramu “Kneginju Milicu”, njenu poslednju bitku, to je predstava Narodnog pozorišta, a prethodno sam govorila poeziju. Vesna Stanković, režiser i dramaturg ove drame i ja smo ovu predstavu izvele prvi put pre dve godine. Ja igram Lujzu, ženu Živojina Mišića, za one koji ne znaju, Lujza je bila čista Nemica. Ona i Živojin su se upoznali slučajno i to je bila zaista fatalna ljubav, onako, do groba, što bi se reklo. Ona je nadživela Živojina, skoro trideset godina, imali su šestoro dece, koja su uglavnom poumirla, tako da je i decu svoju nadživela. To je jedna tragična sudbina, ali ovo je pre svega priča o ljubavi i toj strašnoj odanosti. Ona se udala protiv volje svojih roditelja, koji su za nju maštali drugačiju priliku, nije im bilo pravo da bude udata za vojnika i još srpskog, pravoslavca, iako su voleli Srbe, ali nisu voleli vojsku, ratove i siromaštvo. Mišići su jako teško i skromno živeli, Živojin je dva puta penzionisan, sve je to ona iznela na svojim plećima sa decom, seljakali su se do Prokuplja i nazad. Lik je izazovan, lepo napisan, lepa uloga, danas je malo lepih ženskih uloga, ovo je prosto i neka misija da se naša istorija približi ljudima koji malo zanaju o tome. To je ženski lik iz naše istorije i ja sam vrlo zadovoljna što smo je napravile. Igrali smo je na Festivalu duodrama u Topoli i dobile smo nagradu.

Kada ste i kako otkrili svoj talenat? Način na koji donosite svoje likove često tera na suze?

– Od malih nogu sam imala sklonost ka recitovanju. To je počelo jako davno, živeli smo u Nišu. Ja sam sa osam godina odigrala svoju prvu ulogu u školi. Igrala sam čiča Tominu majku, iz “Čiča Tomine kolibe”. Jedan stari gospodin, glumac Mile Avramović iz Niša došao je u našu školu da napravi priredbu za kraj školske godine. Napravio je podelu i ja sam dobila tu ulogu. Imala sam samo dve rečenice, kada njega odvode u ropstvo, ja treba da kažem: “Ne, ne, Tomo, sine moj”. Ja sam to tako rekla da su svi u sali plakali. Mada sam kasnije na Akademiji igrala i komedije, moj profesor Milenko Maričić je čak rekao da sam ja komičarka. Diplomirala sam tako što sam igrala Živku ministarku, a sa mnom su igrali Lane Gutović, Đurđija Cvetić, Josif Tatić, ta moja generacija…  Ja sam zaista mislila da ću krenuti putem komedije.

CRNOGORSKO POREKLO

Vi imate specifičan glumčki izraz, sugestivnost, boja vašeg glasa nosi neki lelek, ima li to veze sa Vašim crnogorskim korenima?

-Jeste, poreklom sam Crnogorka, i po ocu i po majci, ali sam odrasla u Srbiji. Otac mi je Durmitorac, sa Pošćenja, a mama mi je Kolašinka. Oni su bili partizani, prvoborci, oboje su bili vojna lica, posle rata su se puno selili po gradovima, uglavnom je to bila Srbija, Beograd, Priština, Niš, Bitolj… Davno sam izgubila majku, poginula je u saobaćajnoj nesreći kad sam imala 33 godine, imala sam i dva brata koji su nedavno umrli, nažalost, iako su bili mlađi od mene. To su neke teške životne priče, ali svi imamo to u svom životu…

SONJA JAUKOVIC 3

Imate veliku karijeru koju su na neki način, ipak, obeležile tragedije. Hasanaginicu ste maestralno odigrali…

-Igrala sam veli repertoar, 45 godina sam u poslu. Ipak taj moj glas, neki mecosopran alt, neki stas, visina, ozbiljnost, su me na neki način opredelili. Počela sam da dobijam te teške uloge, uglavnom one koje niko nije mogao. To je bila teška uloga, ali imala sam i još težih. Igrala sam Andromahu, gde čujem da mi je dete ubijeno, igrala sam Kosovsku hroniku, tu živu ženu Danicu Milinčić kojoj su balisti na njene oči ubili sina na njivi, igrala sam Klitemnestru, i Nadeždu Mandeljštajn koja je sačuvala delo svog muža koji je završio u Staljinovim čistkama i brojne druge velike ženske uloge. Bilo je to vreme kada se taj repertoar gajio u Narodnom pozrištu, kada je na čelu pozorišta bio i pesnik, i dramaturg, i filozof Velimir Lukić. On je pravio veliki repertoar i to je “Zlatno doba” Narodnog pozorišta. Ja sam prosto imala sreću da sam i po godinama i po svemu bila deo tog pozorišta, da sam se odlučila za to pozorište i skoro celu karijeru ostvarila u njemu.

NIKADA NISAM PROSILA ULOGE…

Da li je pozorište bilo Vaš isključivi izbor, nema Vas mnogo na filmu, ili su razlozi neke druge prirode?

-Malo sam igrala na filmu i televiziji, mislim da je to splet nekih loših okolnosti, a nisam se nešto mnogo ni trudila. Znate kako, morate da se družite sa rediteljima, ja nikad nisam prosila, nikad nisam tražila uloge, prosto sam imala jedan princip – da je potrebno da mene traže. Onda kada me traže, ja mogu da postavim svoju koncepciju i svoj stav, kad tražite, kad prosite, onda ste u poziciji roba. Nisam to nikad radila, i zato sam malo radila po tim medijima. To je malo i finansijski teže, ali sam zato zbilja igrala veliki repertoar u Narodnom pozorištu.

Kad se posao radi pošteno i posvećeno, onda se to i vidi, zrači, ali koliko to košta, koliko to uzima, troši čoveka?

SONJA JAUKOVIC OVO

-E da, to je lepo pitanje. Pošto se ja bavim i pedagogijom i dugo radim sa mladima, već 25 godina imam svoju privatnu grupu i pripremam studente za Akademiju. Pričam o tome sa njima, zato što oni ne znaju šta znači kada vi svirate na svom telu, po svom nervnom sistemu. Ovaj čovek ima frulu, ima aparat na kome to radi, a mi glumci, imamo sebe na sebi. To je jako komplikovano, mora se vrlo duboko sići, ali ne preduboko, jer se može doći do psihoze, priča je jako opsana i klizava, i nije za svakoga. Patetika je laž, nešto mora biti jako, iskreno, mi to kažemo mora biti “pokriveno”, da bi ljudi verovali. To je suština. I zato glumci mnogo piju, mnogo jedu, odu u poroke. Potrebno je da je glumac psihofizički jak, ali obično u tu profesiju idu ljudi koji nisu jaki. I onda, da bi sve to nekako nadvladali, koristi se taj alkohol, najčešće kao sedativ, a posle bude i kao neki inspirator. Ja ne koristim alkohol, bavim se jogom, makrobiotikom, ponekad jedem meso, jako mnogo treniram i vežbam i stabilna sam, ali to je moja genetska struktura. Postoji mnogo kvalitetnih glumaca koji su se raspukli. Što je veći talenat, veća je šansa da pukne, zato što ne mogu da izdrže. Oni koji imaju malo talenta, oni obično opstaju.

MALA BARA, PUNO KROKODILA…

Koliko društvene okolonosti utiču na kulturne standarde?

-To je maratonska trka, pogotovu u našim uslovima gde nema poštenja, pravde, nema kriterijuma, sve se srozalo, sve je – ja tebi, ti meni, sve je devalviralo i po pozorištima, nažalost, publika je slabo obrazovana. Uglavnom, televizija vrši dominantan uticaj i sve se sada radi protiv umetnosti. Mnogo mi je žao mladih glumaca koji sada stasavaju, njima je veoma, veoma teško. Ali opet mislim da je ovo prolazno i da će u budućnosti početi da se formiraju neke male grupe, po nekim garažama, kao što je to u svetu, poput onih u Parizu, ili na Brodveju, i da će tu ljudi probati da se iskažu, jer ima puno glumaca koji su platili jako skupo te privatne studije i neće odustati od tog posla tako lako. Mala bara, puno krokodila, publika relativno neobrazovana, nezaintersovana i siromašna, uglavnom ostaje uz televizor, na kome se desetak glumaca vrti godinama.

Šta trenutno još radite?

-Pored ove predstave, imam još jednu monodramu koju bih volela ovde da igram, a koju sam sama uradila kao autorski projekat. Zove se “Strah od ljubavi”. Bavim se pedgoškim radom, ali nisu me angažovali ni na jednom fakultetu. Tako vam je to kod nas….

 

 

 

 

Ostavite odgovor