Kultura

ПРВО СТРУЧНО ВОЂЕЊЕ КРОЗ 29. МЕМОРИЈАЛ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

ОД ИСТИНЕ ДО АПСУРДА, ЗАИСТА, НЕОГРАНИЧЕНИ

Прво стручно вођење кроз поставку 29. Меморијала Надежде Петровић за гимназијалце првог разреда и заинтересоване суграђане који прате савремену уметничку визуелну сцену, реализовала је прошлог четвртка, кустос Уметничке галерије Марија Радисавчевић Раковић.

Било је речи о концепту овогодишњег бијенала, селекторском тиму, и појединачним радовима који су представљени на Меморијалу. Овог пута акценат је био на концепту, истакла је Радисавчевић, пошто би гледана са дистанце,ова поставка могла личити на једну групну, ревијалну изложбу. Суштину концепта „Лимитед“ чине три галерије, иза којих стоје тројица галериста, са три идеје, које они заступају и представљају кроз одабране уметнике и њихова дела.

Постоји неколико сегмената тумачења, као и идејних мотива које они покрећу кроз овај Меморијал, полазећи од великих, светских сајамских уметничких и бијеналних манифестација,до позиције уметника на српској и међународној културној сцени, и улоге кустоса у целој тој причи, који су у једном периоду имали доминантнију позицију од самих и готово „невидљивих“ уметника.

Уметници селектори бирали су за своје галеријске поставке оне уметнике који су им сродни по уметничком сензибилитету, етици, уметничком изразу, и углавном су активни и афирмисани у иностранству више, него у самој Србији. Реч је о 12 уметника, који по селекторској процени, и заједничким „сајамским наступом“, преиспитују кључне поставке за разматрање водећих токова на савременој уметничкој сцени, која је, под пресијом глобализма постала деоекономско-културолошке парадигме времена. Вук Видор је за свој галеријски „Видор project“ одабрао радове Иване Башић, Марте Јовановић, Ђорђа Озболта и Марка Велка.

Посебну пажњу публике задржао је видео рад Марте Јовановић, уметнице, која се изражава скулптурама и инсталацијама и користи сопствено тело као уметнички објекат. Еплог овог рада, у коме се банализује природа женског тела, код кога се инсистира на физичкој спремности и све се подређује захтеву тренутка, са дозом хумора и ироније, уметница се у жалости поклања споменику који симболише сахрањене вредности, љубав и истину. И Ивана Башић у свом раду испитује и помера границе експериментисања људским телом, „огољава кожу“, као душу, од масе до течности, од мембране до кости…Док Ђорђе Озболт ради лакшег суочавања са апсурдима стварности слика бизарност, изврће све наопако и ствара преобликовану визију света, визуре унутрашњег света и психе Марка Велка су у црно-белој равни, ареализоване су угљеном на папиру.

Михаел Милуновић је за своју сајамску галеријску поставку 29. Меморијала названу „Михаел модерн“, одабрао радове Александра Тодоровића, Милана Хрњазовића, Петра Мирковића и Давора Дукића.Сликарство Александра Тодоровића почива на византијској традицији, осликавању икона и иконописа, али на његовом раду, посвећеном политичкој елити, на духовит и симболичан начин он доноси своје уметничко „Свето тројство“ које чине инстаграм, твитер и фејсбук. Петар Марковић кроз све своје графичке радове описује визуелну свест као филм и преноси своју фасцинацију „тајнама улице“, филмично кадрира своје мотиве и црним угљеном на папиру указује напролазност сећања и нассамих.Сцене које он бира су педантно режиране, фотографисанеи пренесене на папир. Рад Давор Дукића, потпуно реалистичан везан је за одрастање „изгубљеног дечака“, састоји се од пластичних скулптура малог формата и позивају на дијалог са сопственим детињством, распоређеним играчакама, опредмећењем жеља…Централни мотив на сликама Милана Хрњазовића је жена, као мајка, као фрајла, као заводница, са свим њеним слабостима и квалитетима, али уметник слави и њену сензуалност.

Урош Ђурић је у оквиру свог сегмента „Ђурић Contemporary“одабрао радове Александра Димитријевића, Александра Јестровића Јамесдина, Марка Марковића и Мића Стајчића, који високо профилисаним језиком савремене уметности говоре о тривијалностима, брзој храни и картарошкој доколици… Рад осликан кечапом и сенфом Александра Димитријевића и Јамездина, саставни је део композиције „Умочи“, а симболизује сајамску, вашарску атмосферу, коју увек прате и неке „виршле“ међу уметничким делима. Јамездин у раду „ЦВ“ доноси огољену истину поруком „Не питај шта можеш да урадиш за своју земљу, већ шта има за вечеру“.Он је сопственим глутеусом (задњицом) осликао пиктуралну слику на зиду, а читав процес њеног стварања предочио и кроз видео рад. Рад „Хвала на посети“ урађен је на лицу места у централном простору Галерије, има такође конзументски статус, а уметник га је сликао тако што је наносио слојеве боје, па љуштио зид и опиљке покупио и спаковао их у тегле са натписом „није за јело“, поручујући духовито да наравно, све што је у тегли није увек за јело.Добитник Награде Меморијала Марко Марковић радио је свој рад о подвојености и удвојености три дана на лицу местана галеријским зидовима и довео га до перфекције. Уметничко дело Мића Стајчића изражено је кроз ликове Волта Дизнија, (златни Паја Патак) који су били опште место у одрастању многих генерација, а многи теоретичари уметности називају га „оцем глобализације“. Располућена скулптура човека од бронзе, је нека врста пародије на споменик „Победнику“ на Калемегдану… Свим одабраним уметницима заједнички именитељ стваралаштва је „неограничени“, чиме су се заиста препознали у називу теме 29. меморијала Надежде Петровић.

Зорица Лешовић Станојевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.