ЧАЧАНСКЕ ПРИЧЕ, ОБИЧНЕ: НАРОДНИ ЛЕКАР

ЧАЧАНСКЕ ПРИЧЕ, ОБИЧНЕ

НАРОДНИ ЛЕКАР

Прича из необјављене збирке “Чачанске приче, обичне”, састављене од сећања, чињеница, али и маште аутора, која је од историјских личности створила књижевне јунаке.

Пише: Душан Даријевић

Ову причу о Драгиши Мишовићу, лекару и комунисти, чуо сам од оца.

Мој отац је одрастао у многочланој породици. Било је пуно деце. Његов отац а мој деда, Љубо, био је трговац, могло би се рећи успешан, али то није било довољно да се прехране силна уста. Деда је, као и многи тадашњи трговци, имао, што би се данас рекло, допунско занимање – гајио је стоку, обрађивао земљу, и све то у данашњем центру града, поред старог вашаришта. Ту, у близини, уз кафану „Цар Лазар”, живео је и доктор Драгиша Мишовић. Он је био комуниста и лекар. Народ га је много волео. И то не само због његовог политичког рада, него и због односа према људима и због доследности. Оно што је говорио – то је и радио. Био је хуманиста, не само на речима и на митинзима, већ и тамо где је требало – на делу. У малој вароши се то ценило, поштовало и волело.

С друге стране, мој деда, тврд човек, строг али праведан и понекад помало прек. Намучио се у животу. Са девет година дошао из Прилика у Чачак. Најпре калфа, потом шегрт и, на послетку, свој газда. Живот гурав. Прва жена му умрла од шпанске грознице. Касније, током живота, деца му умирала.

Деда је био брижан. У породици са пуно деце, увек је неко био болестан и он је морао тада звати доктора. А кога другог него Драгишу.

Знали су њега и у сред ноћи звати и водити подалеко. Драгиши ништа није било тешко. Онако омален, жгољав, проћелав, са брчићима, само би зграбио своју торбу и, не питајући, пошао где треба.

Тако је, једне ноћи, у недоба, био позван и у кућу мог деде Љуба. Проседа старина, који је у животу прошао и сито и решето, те је изгледао много старији него што је био, дочека Драгишу на вратима. Није деда био плашљив. Знао је тај и где ђаво спава, али је био забринут јер му је дете већ дуго у ватри. Покушало се са свим бапским помагалима и народним лековима, али није вредело и деда је позвао Драгишу.

Није деда, као ни многи Чачани у то време много марио за комунисте – комунце, како су их тада звали. То су, углавном били људи из радничких, сиромашних породица, занатлијски и трговачки помоћници, куражни да направе гужву са жандармима кад затреба. Драгиша је био нешто друго. Француски ђак, додуше дете са села које се напатило у Великом рату. Ваљда је тај трновити пут једног сељачета из Кулиноваца које се само пробијало кроз живот некако дедином срцу приближило Драгишу, комунца, народног лекара.

Те ноћи, прими деда Драгишу у кућу. Доктор савесно обави преглед, написа неке рецепте и посаветова како даље са болесним чељадетом.

Кад је пошао, деда га заустави:

Драгиша, да платим. Шта сам дужан?

Драгиша се окрете, са смешком погледа деду и рече:

Чика Љубо, ништа.

Деда, већ нервозан, узврпољи се и готово дрекну:

Како, бре, ништа?! Из кревета сам те извукао?!

Драгиша се мало брецну и рече:

За децу и раднике не наплаћујем.

Деда се сав стресе и поче да виче:

Како, бре?! Па имам да платим! У реду за оне што немају.

Драгиша мирно рече:

Тако ја то. За све једнако.

Деда се сав тресао од беса. Више није могао да издржи и излете му:

Драгиша, ти си будала!

Драгиша се мало и уплаши, али слегну раменима и тихо рече:

Добро, чика Љубо, кад Ви тако кажете.

Окрену се и оде.

Деда га је дуго гледао. Прво је нервозно чешкао главу, а после је запитано, замишљено чупкао седи брк.

Доктор Драгиша Мишовић је страдао 1939. године у Београду под неразјашњеним околностима. На сахрани се, тог јануарског дана, на Крстовдан, окупило много света. Прича се да је било петнаест хиљада душа. Њима није било важно што је Драгиша био комунац. За њих је он био Човек. Као и ђенерал Степа. Још један кога су Чачани тако испратили.