ОДРЖАНО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ „НАДЕЖДА И КРУНА – ИНТИМНА ИСТОРИЈА ЧАЧКА”
Део интимне историје Чачка, која је књижевним поступком исписана женским ликовима монодраме „Ненаписана писама” и дуодраме „Круна Јованова” Милкице Милетић, уприличена је у четвртак, 28. новембра у Научно-технолошком парку. Књижевно вече „Надежда и Круна – интимна историја Чачка” реализовано је кроз тумачења поменутих драма посредством аутора, а у својству књижевних критичара учествовали су Данијела Ковачевић Микић и Александру Мишић, професори књижевности. Програм који је реализован у оквиру манифестације „Дани Вука Караџића” водила је проф. Тијана Петрић, а музичким пасажима и казивањем одломака из драме вече су употпунили ученици чачанске Гимназије. О „Ненаписаним писмима” проф. Мишић је истакла да је ова монодрама о Надежди Петровић послужила као инспирација за филм „Нада”, чији су аутори и глумци Мина Гошњић, Исидора Ђуреин и Анђела Ружичић, ученице Гимназије. Ово кратко филмско остварење недавно је овенчано другом наградом на седмом Београдском средњошколском филмском фестивалу. Стилистичке одлике књижевног текста објашњене су приказом „етеричног, нежног, хиперсензитивног бића”, какво је била чувена сликарка.
‒ Као да је ауторка била у дослуху са самом уметницом, па јој је она дошапнула о својим боловима, дилемама, љубавима… Толико је ово дело пуно живота, колоритно, боље од биографије сликарке отвара причу о њеном животу. „Ја хоћу да сам сликар, а не жена”, поручује Надежда не хајући за обичаје, норме, правила… Шест година се спремала за сликарску академију у Минхену, одрасла у складној породичној атмосфери, учила слободно ручно цртање. Ипак, од свега јој је најважнији њен народ и то је Милкица Милетић успела да нам приближи и дочара. У маниру добрих приповедача прича причу узбудљиву и стварну. Користи чињенице, али и домаштава. Живим дијалозима и нарацијом описује Надеждин живот у Минхену. Она дроби хлеб у млеку, једе мало, остатак даје птицама… Живописне су епизоде из Минхена, трагични свршетак се још не наслућује. Ауторка описује све буре своје јунакиње, али и њен огроман таленат – објаснила је проф. Мишић.
Објашњавајући стваралачки поступак аутора и комуникацију са историјом Чачка, али и трагичним у ликовима дуодраме „Круна Јованова”, проф. Данијела Ковачевић Микић присутне је опоменула потребе да се и историјским личностима живот може исписати кроз историјске датости, али и фикцију. Драме Милкице Милетић су и доказ постојања катарзе, према речима Ковачевић Микић.
‒ У питању је дуодрама, или, пре бих рекла дуотрагедија којом нам је Милкица оживела нека историјска лица из историје Чачка. Милкици сам желела да посебно кажем хвала што је Чачак претворила у књижевног јунака и то наставља да ради кроз своје драмске текстове. Реч је о невеликом тексту, међутим, то је толико снажан текст да су то, заправо, томови и томови женских неисплаканих суза, неиспричаних исповести, женског прећутаног бола, жудње, чежње, неостварености, чежње за породом, бола и патње због неузвраћене љубави и тако даље. Дакле, заиста многоо трагичних томова и токова отвара овај текст – истакла је проф. Данијела Ковачевић Микић.
Портрет сликарке Надежде Петровић, али и прича о Круни Михаиловић изнова су оживљени и на овај начин. Анализирани имагинарни и реалистични свет је посредством ових драмских остварења Милкице Милетић потврдио да ове јунакиње животом пишу сопствену оновремену интимну историју. У савременој књижевности, која кратким драмским формама у дослуху са историјом оживљава траг постојања поменутих личности, на овај начин се омогућује да се свака од јунакиња изнова портретише. На тај начин драмски ликови живе кроз културноисторијско памћење Чачка.
Милица Матовић
