У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ СВЕЧАНО ОТВОРЕНО 63. „ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ“
Поетско-музичким програмом „Жива реч ‒ Перо и Милош Зубац”, одржаним 20. марта, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис, свечано је отворено 63. „Дисово пролеће“ и обележен Светски дан поезије. Публика је, очекивано, уживала у програму испуњеном успоменама, анегдотама и стиховима барда српске и југословенске поезије Пера Зупца, али и песмама његовог сина Милоша Зупца и сјајних музичара Миланке Настасовић, Ђорђа Бубњевића, Предрага Дмитровића и Немање Нешића.
У разговору за „Чачански глас“, непосредно пред отварање „Дисовог пролећа“, Перо Зубац је говорио о темама већ познатог поетско-музичког програма, непоновљивим песмама, занимању новинара…
СЕЋАЊЕ ЈАЧЕ ОД ЗАБОРАВА
Постале су чувене и Ваше поетско-музичке вечери, наступи са сином Милошем. Шта су најчешће теме, о чему углавном говорите на њима?
– Зависи, долазим са екипом, музичко-поетски програм је као театар, ја мало причам, они више певају. Ипак, толико сам у животу причао да баш и не волим много да причам. Они певају само песнике, то је састав састављен од врхунских музичара из Војводине, не само из Новог Сада. Ту су чланови „Шинобуса“, нашег најбољег бенда који се бави фином музиком, џезом и блузом, Пепа и Ђорђе, композитор и један од најбољих кантаутора Немања, мој млађи син Милош, песник, композитор и доктор наука и дивна Миланка, први глас „Искона“, најбоље етно групе у Војводини. Они воде програм, ако певају Диса, ја ћу рећи нешто о Дису; ако певају Шантића, одведу ме у Мостар; ако певају Десанку, ја причам о Десанки која ми је била као мајка; ако певају Миру Алечковић, ја причам о Мири; ако певају Ћопића, ја говорим о Бранку. Једино се у животу нисам упознао са Андрићем, са Крлежом сам ручао и вечерао бар три – четири пута, а мој најбољи пријатељ био је Јуре Каштелан. Кад год би ме он дочекао у Загребу и загрлио, ја сам говорио: „Јуре, као да ме је цијела Југославија загрлила“. Вечерас, како ме наведу…
ПРВИ ПУТ О ДИСУ
Вероватно ћете говорити и о Дису?
– Милош ме замолио да нешто урадим, што иначе немам обичај. Доктор Драшко Ређеп, био је мој чувени професор и он је објавио прву моју књигу у Матици српској. Инсистирао је да ту буду и „Мостарске кише“, а ја сам хтео моје сонете. Рекао је: „У реду Ваши сонети, али морају бити и Кише“. Пристао сам, али да та песма буде објављена на другачијој хартији и све је било на белој хартији, а „Кише“ на црној. То је било „Неверморе“, моја прва збирка песама. Неколико година пред смрт, Драшко је одлучио да се објаве „Најлепше песме Пере Зупца“ за београдску „Просвету“. Мислисав Савић је тад био директор и написао је један бриљантан есеј од десет текстова о мом животу. Али, у том есеју он говори нешто што ћу ја вечерас рећи први пут, а што је у вези са Дисом. Он је мислио да сам ја нови Дис.
МИЛАН КОМНЕНИЋ: „КИШЕ – НЕПОНОВЉИВ КРИК МЛАДОСТИ“
Изјавили сте да је Мирослав Антић био кључна личност у Вашем песничком животу, а Ви сте инспирација многим генерацијама. Ипак, чини се да је немогуће да неко напише нешто попут „Мостарских киша“…
– Да напише нешто слично. Ко зна? Можда ћу ја вечерас прочитати моју најновију поему, љубавну, коју сам писао у овим годинама. Нема шта да се мери са „Кишама“. За „Кише“ је најбоље рекао покојни Милан Комненић, најкраће и најјасније: „Непоновљив крик младости“. По мени је најбоља „Вера Павладољска“, ту су и „Не дај се Инес“, „Мостарске кише“, „Барбара“… То су те непоновљиве песме.
ПЕРО ЗУБАЦ – ИЛИ ЖУРНАЛИСТ, ИЛИ ПУБЛИЦИСТ
Књижевник, бард српске и југословенске поезије, преводилац, сценариста, новинар, богата и разноврсна каријера… Која је Ваша порука за младе новинаре, песнике и, уопште, љубитеље писане речи?
– На мојим визит картама, док је то било у моди, увек је писало Перо Зубац, или журналист, или публицист. Никад нисам писао књижевник. Књижевник је моје опредељење, ја сам по занимању новинар. Радио сам на телевизији годинама, као други човек сам завршио каријеру у РТС-у. Нажалост, гасе се штампана издања, све прелази на дигитализацију, и књиге. Али, као што су пре десетак година укинути сви биоскопи, после 12 година сви их опет граде. Исто је и са грамофонима, данас се поново купују. Доћи ће то време и за писану реч.
НОВА ЉУБАВНА ПЕСМА „ШТА СИ ТИ МЕНИ?“
Иако „Живу реч“, односно музичко-поетске наступе, Милош Зубац и познати музичари увек почињу и завршавају песмама са Косова и Метохије, овога пута, програм је у складу са свечаним поводом отворен Дисовом „Нирваном”, а завршен његовом најлепшом песмом „Можда спава“. Поред дугих аплауза, јаке емоције изазвале су и песме „Прошетало злато материно”, „Расти, расти мој боре зелени”, „Кошаре”, „Отац на балкону”, „Повратници у љубав”, „Повратак Мостару”…
Ипак, можда, најлепше емоције пробудио је Перо Зубац говорећи стихове песме „Шта си ти мени?”: „Ти си моје велико пролеће, оно из песме Сјај у трави. Успомена сакрита у шкољку мог сећања…“. Бард поезије је своју љубавну поему, насталу прошле године, 28. августа, у Новом Саду, најавио шаљиво и са осмехом: „Откуд љубавне песме мени сад, ја не знам… Та која ме је инспирисала, не може да ме чује, она је далеко, у једној далекој земљи“…
ГОСТ ЧАЧКУ И ВЕЛИКОМ ДИСУ
Како је најавио за наш лист, публика је сазнала и зашто је песник тек сад први пут дошао на „Дисово пролеће“.
– Можда је зачуђујуће, ја сам први пут на „Дисовом пролећу“, ни Библиотека, ни град Чачак нису криви. У мојој младости, златној, као што је свака младост златна, у Југославији је било пуно великих фестивала и мене су прво позвали на „Гораново прољеће“, које се одржавало увек у исто време кад и „Дисово пролеће“. Трећи пут када сам тамо био, са 27 година, добио сам „Горанов вијенац“, а „Кише“ сам први пут објавио у двадесетој години, у загребачком недељнику „Телеграм“. Као најмлађи добитник „Вијенца“ позиван сам сваке наредне године и ја сам се сваки пут одазивао… Није крив Чачак, криво је „Гораново прољеће“ – рекао је Перо Зубац, додавши да би волео да и следеће године буде гост Чачку и великом Дису.
Нела Радичевић
Фото: М. М. и Н. Р.
„ПОЕЗИЈА КАО ТИХА, АЛИ МОЋНА СИЛА“
– Као директорка, осећам посебну радост и понос поводом свечаног отварања 63. „Дисовог пролећа“, манифестације која већ деценијама негује и уздиже поетску реч. Овогодишњи почетак обележен је на изузетан начин, музичко-поетским програмом „Жива реч“, у извођењу Пера и Милоша Зупца, који су својом енергијом, емоцијом и уметничком снагом окупили и дирнули све наше суграђане. Овај догађај нас је још једном подсетио на значај поезије као тихе, али моћне силе која нас повезује, оплемењује и подстиче на размишљање. „Дисово пролеће“ није само манифестација, оно је простор уважавања, величања и промоције лепе речи, али и снажна подршка стваралаштву током свих дана његовог трајања. Сигурна сам да ће и овогодишњи програм оправдати поверење публике и наставити да негује вредности које нас као заједницу чине богатијом и племенитијом – изјавила је за наш лист директорка Градске библиотеке Маријана Лазић, захваливши Културном центру Чачак за техничку подршку.
