Пре 27 година, на данашњи дан, започела је Битка за Кошаре. Борба на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана и однела је 108 живота.
Када је почела НАТО агресија на Савезну Републику Југославију, Владан Матовић се добровољно пријавио да брани Косово и Метохију. Пре него што је отишао на ратиште, прошао је строге прегледе и обуку. Примљен је, за разлику од многих добровољаца. Претходно је служио војску у Ђаковици и то му је било једино искуство. После обуке у Србији, упућен је са осталим саборцима на Кошаре.
– Буквално сам срљао, ничега се нисам плашио. Имао сам тада свега 23 године и хтео сам пошто-пото да идем на Косово. Стално сам слушао шта се тамо дешава – прича Владан.
Његова луда храброст видела се и када је набављао грађу за своју јединицу. Правили су земунице које је требало прекрити да би се људи заштитили од касетних бомби. Материјал за дрвену грађу могао је једино да се набави у шуми која је била опкољена са свих страна.
– Сео сам на трактор и спустио се низ узвишење на коме се налазила моја јединица. Возио сам најбрже што сам могао. Трактор се зауставио, када је ударио у камен, срећом, без последица. На путу до шуме, некако сам стигао до једног потока, али је преостао још један километар. Напади су непрекидно трајали. Само сам чуо зујање меткова, али ме Бог сачувао. Мајка ми је говорила да сам рођен у кошуљици, можда ме због тога метак није хтео. Стигао сам до шуме, напунио приколицу и кренуо назад. Морао сам да избегнем нападе ОВК, али и блокаду наших који, због опасности, нису дозвољавали да идем даље од места на коме се налазила наша полиција. Били смо опкољени са свих страна. На крају, и наши су ме пустили, када су видели колико сам упоран. Тако сам успео да испуним циљ који сам себи задао – стигла је грађа за земунице – сећа се Владан Матовић.
Колико је нашима било тешко на Кошарама, довољно говори чињеница да два месеца нису смели да изују чизме. Никада се није знало када ће бити нападнути и због тога су стално морали да буду приправни. Једино су, у кратким тренуцима предаха, могли да промене чарапе. И Владану, као и његовим саборцима, најжалије је било младих војника мартовске класе. Звали су их „деца”, иако су многи само неколико година били старији од њих. Али, ти младићи су показали изузетну храброст у свим, не само најтежим околностима.
Доласком у Чачак, није завршена Владанова борба. Овога пута без оружја, које је раздужио по повратку са Косова. Тек тада је био препуштен себи.
– Дуго нисам могао да добијем посао. Нико није хтео да ме прими, због моје прошлости. Једино сам повремено радио на грађевини. Запослио сам се, после доделе борачких легитимација, у „Градско зеленило“. Бескрајно сам захвалан директору Дејану Ћосићу који ме примио за стално. Пре тога сам радио преко Омладинске задруге. Нисам имао право на одмор, боловање, слободне дане. Радим на Градском гробљу. После свега што сам преживео на Кошарама, ниједан посао ми није тежак. Хвала Дејану Ћосићу који је имао поверења у мене и пружио ми прилику да радим – напомиње Владан.
Дуго је трајала и његова велика борба са посттрауматским синдромом, после Кошара. Владан не крије да је више пута био привођен и саслушаван у полицији, као и да је учествовао у сукобима са људима. Доста су му помогли београдски лекари, а нарочито супруга Биљана. Тек је поред ње нашао прави мир, и у себи, и око себе.
Он није одувек живео у Чачку. Доселио се са родитељима из Дежеве, поред Новог Пазара. У родном граду је завршио основну, а у Чачку Техничку школу. Остао је да живи у нашем граду са супругом Биљаном, која је, такође, из Рашке области.
