Ходницима чачанске Гимназије одјекивао је громогласан аплауз. Када је професор српског језика Дејан Крунић одржао последњи час, ученици су се на првом и другом спрату и на степеницама поређали као у строју. Требало је проћи између њих и издржати ту огромну количину љубави и енергије. На улазу у наставничку канцеларију сачекала су га деца из његовог одељења и прочитала дирљив говор. Исто тако узвишен, био је и растанак Дејана Крунића са колегама.
– Тешко је описати речима. Ти растанци су били пуни емоција које су ме уздрмале. Невероватно је када видите момке и девојке, ускоро матуранте, како плачу. Ученици којима сам био разредни, обучени у исте мајице, прочитали су диван говор. Дали су и мени да обучем мајицу на којој је насликан бизон, наш препознатљив знак. Исто тако чаробан, био је и растанак са колегама. Међу њима има и мојих ученика. Професорка Ана Петковић је одржала сјајан говор – прича Дејан Крунић.
Његова колегиница Ана Петковић подсетила је како је помагао младим професорима. Када су га питали за неки проблем, одговарао им је: „Дођите на мој час, решићемо.“ И колегама је говорио да час није успео, ако се деца бар два, три пута не насмеју.
Узвишеност на растанку са професором Дејаном Крунићем, прошле среде и четвртка, деца су показала и у оригиналним поклонима које су му припремили. Из његовог II/2 сваки ученик му је поделио писмо, има ту разних, лепих порука. Добио је и слику на којој је са животињама. Знали су и ученици II/4 шта воли њихов професор. Једна од његових првих генерација Гимназији, поклонила је му је путовање. Заједно одлазе у Требиње, 8. маја.
– Прошле године су прославили 20. годишњицу матуре и тада су ми рекли да ће њихов поклон бити та екскурзија. Задао сам им да поново прочитају „На Дрни ћуприја“. О томе ћемо причати када свратимо у Вишеград, а у Требињу о Дучићу – каже, у шали и збиљи професор Дејан.
Свестан је и он да је после 40 година радног стажа, неизбежан растанак са децом и колегама. Како каже, природан след. Ипак, наставиће да живи у школском окружењу. Двориште његове куће је близу Основне школе „Свети Сава“. Ту су некада његови родитељи Миломир и Стака предавали биологију. И Дејан Крунић је у тој школи био и ученик и професор.
– Да могу поново да се определим, био бих професор књижевности. Волим школу, али ми смо пролазни, школа остаје – сматра Дејан Крунић.
ДРАГИ НАШ РАЗРЕДНИ
Иако су само две године иза нас, Ви сте за то време успели да нас научите, не само да је живот тежак, већ и да је диван – некоме је мајка, некоме маћеха, а неко живи у дому за незбринуту децу, АВАЈ! Памтимо сваки час српског језика јер, како Ви кажете: „Ниједан час није час, ако се бар једном не насмејемо“. Учили сте нас, не само градиву из књиге, већ и важним животним лекцијама – како да будемо упорни, одговорни и, пре свега, добри људи. Вашим речима и делима освојили сте не само наша, већ и срца наших родитеља који су се после сваког доласка у школу хватали за главу, наслањали на хероје, ишли дужим путем кући како би убрали прут и у апотеци купили лекове за смирење. Научили сте нас да изађемо из зоне комфора, први пут смо пробали заједно маст и алеву паприку јер, како Ви кажете: „За добру свињу, нема лоших помија“. Испраћамо Вас без „ПА” и „ВАЉДА” у говору, читавих прстију, остављате нам бизона изнад табле и смокву у дворишту. Били сте ту у најтежем периоду нашег школовања, успели сте чак и да пресечете бодљикаву жицу између дечака и девојчица. Овај растанак није лак јер знамо да се посебно поглавље у Вашем животу затвара. Учионица без Вас неће бити иста. Хвала Вам што сте наш ослонац, узор и много више од тога. Били сте наша мајка у школи пуној маћеха. Одлазите у пензију, али из наших живота не одлазите никада. Бићете у сваком нашем успеху, у свакој доброј одлуци и у свему што смо научили захваљујући Вама. Можда сте сви гледали „Шешир професора Вујића“, али се пред нама одигравао „Штап професора Крунића“. Недостајаћете свим душманима, али највише нама – Вашим анђелима.
Одељење II/2, Гимназија Чачак
