МАЈКЕ ДЕЦЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ ОСНОВАЛЕ УДРУЖЕЊЕ
Чачанке Лидија Мојсиловић и Маријана Раденковић испружиле су руке према свима нама, у жељи да деци са инвалидитетом живот учине што испуњенијим, лепшим, сигурнијим. Животне приче ових родитеља само наизглед личе једна на другу – пролазе кроз исте проблеме, имају исте дилеме, значи им да их поделе међусобно, да се посаветују са другима. Али, није то баш увек изводљиво, јер борбу воде цео живот, сваки дан, па често, „кад се спусте завесе“, имају осећај да су сами на свету, да се нигде светло не назире. Ово су неки од разлога што је у Чачку, у априлу прошле године, основано Удружење „Ево рука“, које је огранак истоименог удружења са центром у Београду.
Идеја се родила после разговора са Аном Кнежевић, која је 2011. основала управо ово Удружење. Ана, мајка дечака Андрије, за Лидију је жена непресушне енергије и на неки начин звезда водиља – да се може, и мора борити за своје дете и оне сличних судбина. Велику захвалност дугују свим наставницима и руководству Школе за основно и средње образовање „1. новембар“ за несебичну помоћ и подршку, јер, како кажу, без њих би остварење њихове идеје било много теже. Преко Школе су се и мајке упознале, јер се често у овој установи срећу, разговарају, а сада и договарају.
– За сада настојимо да учинимо неке конкретне кораке, како бисмо јавности представили Удружење и подигли свест друштва о потребама наше деце. Разговарамо и са другим родитељима, који нам сугеришу на шта треба посебно да усмеримо пажњу – прича Лидија Мојсиловић.
А проблема је много, кажу оне, од високих ивичњака свуда по Чачку, па и на паркинг местима за особе са инвалидитетом, до недостатка адекватних рампи за приступ у многе установе, чак и јавне, попут поште. За њих и речи су подршка, али много више значе конкретне акције.
– Многа деца остају „затворена“, јер на веома мало места можемо да их одведемо због баријера. Желимо да се мало више обрати пажња на ову децу и њихове родитеље. Не тражи свако финансијску помоћ, већ само мало људскости и добре воље – напомињу Лидија и Маријана.
За сада је у чачанском Удружењу „Ево рука“ пет мајки, али свака се на свој начин труди да допринесе раду, стижу свуда, па се чини да имају много више снаге, него што то изгледа на први поглед. Њихова заједничка енергија је покретач и за друге родитеље.
– Чак и да није тако, морамо све учинити да јесте, јер ми, нашим примером, треба да покренемо, не само родитеље који деле исте бриге као ми, већ и друге који могу дати допринос. За све треба време – истиче Маријана.
Позивају да им се придруже и други родитељи, као и они који би волели и могли волонтерски да се укључе у реализацију њихових идеја. Могу им се јавити преко инстаграм странице (evo.ruka.čačak1).
– Намера нам је да путем ове странице помогнемо родитељима и у остваривању права социјалне помоћи, јер многи не знају која све права и погодности могу да остваре за своју децу и себе, посебно, мајке млађе деце – наводе наше саговорнице.
Иако су им деца различитих година, обе сматрају да је потреба за међусобном подршком, коју сада имају и кроз Удружење, можда и најзначајнија. Лидија Мојсиловић је мајка три ћерке. Њена двадесетједногодишња Марта сада похађа „Зрачак“, а Лидија ради као лични пратилац једној другој девојчици, ученици Школе „1. новембар“, коју је Марта завршила. У ту школу иде и Маријанин Страхиња коме је 11 година. Као и свим родитељима, најважније им је да својој деци пруже све што могу, како би имала достојанствен живот. Како нам кажу, овај задатак није једноставан за било кога, али је за њих, као родитеље деце са инвалидитетом, то много теже. Како често истичу, не стижу да размисле да ли могу, јер знају да морају.
– Од рођења Марте сам знала да морам све да дам, јер нико није веровао да ће она преживети. Хранила сам је преко сонде, на шприц, док није мало ојачала. Онда је имала две операције, а срећа у несрећи је да су је добри лекари оперисали. Они су ми много помогли. Увек мора негде да се нађе сламка спаса – сигурна је Лидија.
И Маријана је од самог почетка донела одлуку да прихвати болест свог Страхиње.
– Свако различито носи свој проблем. Ја сам то прихватила када му је било три месеца, мој супруг тек после пет година. У случају да се не прихвати, у Србији постоје установе за ову децу. Разумем и ове родитеље, јер знам кроз шта сам све морала да прођем. Његова дијагноза је била да никада неће седети, о ходу се није ни размишљало. Мој син сада хода, иде у школу редовно, има другове. Нисам се ниједног тренутка двоумила у коју школу да га упишем. Страхиња је ишао и у вртић, а онда са својим вршњацима и на море. Иза свега стоји много година одрицања, борбе, рада, и то свакодневног – прича Маријана и свим родитељима препоручује предшколски програм у Школи „1. новембар“, који помаже да се дете на време навикне на ново окружење.
Тренутно им је приоритет осмишљавање дневног боравка за децу млађу од 18 година, будући да старији могу да користе „Зрачак“.
– Када су на распусту у школи, наша деца немају место где би квалитетније провела време. За почетак би било довољно да ову услугу имају пар пута седмично, бар по два сата. Ми, мајке, бисмо се организовале да за то време будемо са децом, а Школа нам даје простор. Ту бисмо могле да предахнемо, да разговарамо, једна другој дамо подршку, јер се најбоље разумемо. Како показују истраживања, наша деца после школовања често постају невидљива за систем. То значи да се један од родитеља мора потпуно посветити детету. Уколико остваримо идеју о периодичном дневном боравку, верујемо да ћемо за неколико година успети да организујемо ову услугу као сталну, не само за децу која иду у школу, већ и за старије. Наравно, за то нам је потребна подршка са свих страна, Града, установа, суграђана – кажу њих две.
Недавно су у Школи „1. новембар“, на иницијативу овог Удружења, биле чланице панчевачког Удружења „На пола пута“, које су представиле становање уз подршку. Лидија и Маријана верују да ће и ова услуга заживети у Чачку, што би родитеље учинило много спокојнијим. Али, првенствено би значила њиховој деци, која тако могу да науче да буду самостална, да истински осете да су део друштва.
Весна Тртовић
