ИЗЛОЖБОМ „ИНТИМНИ ЕЛДОРАДО” ДЕЈАНА АЛЕКСИЋА И ДОДЕЛОМ НАГРАДА ЗАВРШЕНО 63. ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ
Традиционална манифестација „Дисово пролеће” бди над књижевноуметничком сценом попут Дисовог ликa над стиховима које је велики песник стварао. Свечаном доделом Дисове награде песнику Дејану Алексићу и отварањем изложбе посвећене његовом стваралаштву, у петак, 29. маја у Градској библиотеци Чачак завршено је 63. Дисово пролеће. Ткао се разбој од стихова на мелодији хора „Слово љубве” и музичке групе „Агиос”, звучним инсталацијама у форми „књиге која говори”, али и на слову песника Алексића, аутора изложбе, добитника награда, библиотекара и учесника програма. Оживљавање поезије Дејана Алексића је у више наврата уприличила својим изражајним казивањем драмски уметник Биљана Ђуровић.
Програм отварања изложбе водила је библиотекар Марина Белић, а свечану доделу награда предводила је водитељска реч библиотекара Николе Пеулића.
АЛЕКСИЋЕВ „ИНТИМНИ ЕЛДОРАДО”
Брижно сакупљен биографски и библиографски материјал о Дејану Алексићу, похрањен је на десет плаката које је осмислила аутор изложбе Биљана Раичић. С „Интимни елдорадо”, надахнуто именовану изложбу, чине и Алексићеве књиге и друга издања која се директно везују за његово стваралаштво. Према речима аутора изложбе, за дизајн плаката и пропратног каталога изложбе заслужан је дугогодишњи сарадник чачанске библиотеке господин Миленко Савовић. Такође, поред кратког осврта на песников живот и његово књижевно стваралаштво, каталог сaдржи и 184 библиографске јединице где су пописана Алексићева песничка, прозна и драмска дела, како за одрасле тако и за децу, потом преводи његових песничких и прозних књига, његова поезија и проза заступљена у антологијама, зборницима и периодици, његови есеји, прикази, беседе, интервјуи, звучне књиге, као и литература о књижевном стваралаштву овогодишњег лауреата Дисове награде.
Библиотекар и аутор изложбе Биљана Раичић објашњава именовање изложбе као наслов Алексићеве песме из збирке „Одавде се види” (2023).
‒ Читајући Алексићеве песме, прозу, драме, његове есеје и интервјуе, схватила сам да поред тога што је за Дејана детињство Елдорадо у чијим пределима се налазе заборављена блага, која увек светле неким посебним сјајем у нашим животима, за њега је Елдорадо и сама поезија, заправо стваралаштво уопште, то је за њега она тајанствена митска земља изобиља у којој уметници успевају да заточе посебне, непоновљиве тренутке и учине их вечним, то је она земља где пролазност једноставно не постоји, и у којој писци покушавају да пронађу одговоре на она егзистенцијална и есенцијална питања постања, постојања и опстанка – истакла је Раичић.
„КЊИГЕ КОЈЕ ГОВОРЕ”
Део изложбених експоната доказао је и да се папирна форма књиге и тактилни утисак померио и ка аудитивном поимању исте. Наиме, посебно изненађење за посетиоце изложбе представљала је демонстрација звучне инсталације у форми „књиге која говори”, специјално припремљене за ову прилику. Аутори идејног и техничког решења су библиотекари Биљана Раичић и др Мирко Дрманац, док је спољни сарадник на пројекту Драгослав Вељковић из Крушевца.
Према речима др Дрманца, реч је о шест интерактивних изложбених објеката који се активирају притиском на тастер и садрже звучне секвенце посвећене књижевном стваралаштву Дејана Алексића. Звучне целине под називом „Поезија”, „Награде”, „Детињство”, „Аутопоетика”, „Стихови” и „О Дису” настале су на основу делова опширнијег интервјуа снимљеног у Градској библиотеци у Чачку.
‒ На овај начин посетиоци су имали прилику да, кроз непосредну интеракцију, чују ауторове ставове о поезији, књижевном развоју и значају Дисовог стваралаштва.
Ове интерактивне звучне књиге, израђене од лесонита са интегрисаном електроником и посебно конструисаном звучном комором, представљају спој поезије, уметности, дизајна и савремене технологије. Као амбијентални изложбени објекти, оне превазилазе функцију класичног аудио-уређаја и добијају симболичку и уметничку димензију, омогућавајући нов начин представљања књижевног наслеђа и савременог стваралаштва – објаснио је др Дрманац.
Посебан значај овог пројекта лежи у чињеници да је читав концепт, од почетне идеје и дизајна до потпуне техничке реализације, осмишљен и изведен у Научном одељењу Градске библиотеке у Чачку, упоредо са редовним радом са корисницима. Пројекат показује да библиотеке данас могу бити не само чувари књижевне баштине већ и простори иновације, креативности и примене нових технологија у култури.
КОСТАДИНОВИЋ О „МАЈСТОРУ ПЕСНИКУ”
Изложбу је отворио Александар Костадиновић, члан жирија за Дисову награду, који је публику упознао са кључним мотивима „мајстора песника”, а самим тим и указао на заслуге Алексићеве поетике да се овенча реномираним песничким наградама.
‒ Чини се да је било питање не времена, него питање тренутка када ће Дејан Алексић добити и званичну награду којом се одликује читав песнички опус. У том смислу, чини ми се да су ствари временом искристалисале о вредности његове поезије и мислим да и то образложење жирија евентуално нисмо написали да би баш свима било јасно зашто је Дејан Алексић лауреат. Међутим, како имам једну формалну обавезу да отворим ову изложбу у путу до Чачка размишљао сам која би то пригодна и прикладна реченица била умесна за тако нешто. Онда сам се присетио да за почетак својих песничких прегнућа узима тренутак када схвата да је овај свет запао у кварове. На основу те аутопоетичке констатације, свој оглед сам писао тако да о Дејану Алексићу говорим као о мајстору песнику. Са мајсторима песницима, као и са мајсторима приповедачима, ствар је иста. Они имају дар да квар, то јест ствар, запазе и да запажено искажу. Утолико ми је веће задовољство да ову изложбу прогласим отвореном ‒ истакао је Александар Костадиновић, члан жирија за Дисову награду.
ЛАУРЕАТ АЛЕКСИЋ ИЗ УГЛА ПОСМАТРАЧА ИЗЛОЖБЕ
У завршном сегменту отварања изложбе, као својеврсни одговор на Костадиновићево слово о фигури песника, присутнима се обратио и сам песник, лауреат. Изражавајући захвалност, поделио је и импресије из угла посматрача изложбе о сопственом животу и стваралаштву.
‒ Није једноставно када се човек сретне са овако згуснутим збиром властитих биографских и биобиблиографских чињеница. Преплављују ме амбивалентни осећаји − са једне стране усхит и осећај носталгије, а с друге стрепња која покреће питање: Господе, да л’ је могуће да је све то било ‒ посведочио је Алексић, након чега је прочитао песму „Аутопортрет с дворишном епифанијом”.
ДОДЕЛА НАГРАДА
„Слово о поезији” је беседа која прати Манифестацију, а чији је овогодишњи творац српски песник Слободан Јовић. Беседник је у тексту под насловом „Поезија опстаје или Драхма и по Владислава Петковића Диса” објаснио све што је велики Дис исписао својим животом и својим стиховима.
‒ Дис је отишао с овог свијета, а једина имовина пронађена код њега била је драхма и по и наочаре за кратковидост. Та драхма и по је данас за овај вијек преображена у непотрошиви златник који обасјава све нас који живимо и дишемо у овом језику. Та сиромашна заоставштина прерасла је у златну полугу српске поезије која умножава вриједност сваког стиха, сваке ријечи и сваке пјесме српског језика – забележио је и изрекао Јовић.
Централном делу овог програма, дакле, додели награда, претходила је реч Николе Маринковића, члана жирија за есеј. О важности проучавања поетике Владислава Петковића Диса и значају његовог дела у савременом читању поручио је да Дисово песништво остаје незаобилазно из генерације у генерацију. Признања есејистима Јелени Огњеновић и Милени Миладиновић уручила је Маријана Лазић, директор Манифестације.
Да је поезија једна неугасла искра коју је и Дис својим делима оставио у наслеђе, потврдио је и добитник Награде „Млади Дис”. Образложење које је прочитао члан жирија Бојан Марковић, након чега је Награда „Млади Дис” припала Браниславу Јовановићу за рукопис „Пси који закопавају коске” указују на заслуге због којих је млади студент књижевности Јовановић овенчан оваквом наградом. Његов рукопис биће објављен до октобра ове године као 45. публикација у Едицији „Токови” Градске библиотеке Чачак. Симболични чин представљало је уручење награде овом младом песнику јер је плакету уручио лауреат Дејан Алексић.
Додела Дисове награде је кључни сегмент овог програма. Образложење одлуке жирија, односно разлоге због којих је поезија Дејана Алексића заслужила ово признање, публици је представио Александар Костадиновић. Повељу и новчани део Дисове награде, уручила је Маријана Лазић, директор Манифестације.
Краљевачки песник је изразио захвалност и част да буде у низу добитника овог, можда најзначајнијег, песничког признања. Потом је уследила његова беседа „Одиста Дис” у којој је описао своју малу епифанију са Дисом, тј. мали, лични однос према великом претходнику.
‒ То што је Дис као претеча српског надреализма и безмало свих авангардних песничких пракси поставио на зидове моје унутрашње галерије нису урамљени пејсажи предвидљиве стварности, нити су то пасивни експонати књижевне историје, већ тачна запремина тишине која остане када се у глуво доба ноћи погасе опсене и утањи бука нашег доба насртљиве пролазности – беседио је Алексић завршивши излагање песнички: „српска поезија је одиста Дисом продисала”.
Пера добитника су потврдила да се поезијом у руху савременог исписују и нове странице као одговор наслеђеном од нашег славног песника, као одговор који је лира на ону коју нам је Дис оставио у векове.
Милица Матовић
