ПРЕДСТАВЉЕН НОВИ РОМАН ЗАВИЧАЈНОГ АУТОРА ДУШКА ЈЕВТОВИЋА
„Рођени смо слободни и незаменљиви. Таквим нас је Бог створио. Између слободе и незаменљивости је одговорност. Ако је занемаримо, кидамо јединство, нарушавамо равнотежу и губимо слободу. Мењамо је за тричарије којима нисмо умели одолети. И тада нам се чини да све траје „као из клетве, кроз празна и печална места“, јер ма колико се одвојили од целине осећамо како нас она и даље прати и окружује. Оно од чега не успевамо да побегнемо је зов нашег вечног постојања, јер Бог нас не оставља и кад га не признајемо. Не одриче нас се, иако смо га се одрекли. Божја рука нам је стално пружена не би ли је прихватили…“
Овим мислима и речима Душко Јевтовић започиње поглавље индикативног наслова „Нечујно извориште слутњи, осећања и стања“ која нас свакодневно прожимају и буде све већи немир како године пролазе. У сличном, рефлексивном тону, аутор књиге „Мирна светлост непролазног“ започиње и друга поглавља, којих укупно има 40, а ово је био само кратак увод у својеврсни искуствени трактат Душка Јевтовића, рекла је библиотекарка Тијана Бежанић, на представљању треће књиге завичајног аутора.
ОД НЕПОКОЛЕБЉИВОГ АТЕИСТЕ, ДО ИСТИНСКОГ ВЕРНИКА
У дворишту Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, у уторак, 16. јуна, представљен је роман „Мирна светлост непролазног“, аутора Душка Јевтовића. Како је нагласила библиотекарка Тијана Бежанић, везивно ткиво ове топле приче о детињству, одрастању, сазнању, спознаји, преображају, љубави у најширем смислу те речи, животним патњама и срећи, ослања се на слободну романескну форму неоптерећену узбудљивом радњом.
– Читалац се у овом делу неће оптеретити напетим догађајима, али ће се сусрести са дубоким унутрашњим промишљањима које ће га навести на разговор са самим собом. Јевтовић није наметљив приповедач, али је отворен. Не прикрива своје личне пропусте, обмане и слабости, већ се рационално и аналитички са њима хвата у коштац. А живот, по свом природном току, намеће градацијски след – након што преболимо, ми ојачамо, стекнемо отпорност продуховљењем патње, те она на крају има смисла. За ово дело можемо рећи да је збир формативних утисака, а чини се да су његови кључни елементи књижевност и музика. Аутор се у почетку диви онима који се осмеле да пишу стихове, а потом и сам постаје један од њих. Музику и поезију блиско повезује, а песму види као сусрет љубави и смисла, сведочанство нашег постојања које води у вечност, самим тим и непролазност. Можда најснажнији и најупечатљивији догађај у овом делу је преображај кроз који наратор пролази од непоколебљивог атеисте до истинског верника – рекла је, поред осталог, Бежанић, наглашавајући да „Мирна светлост непролазног“ пружа одговоре и смернице у уметности, љубави, лепоти и истини, јер су оне трајни мелем наших „искварених душа“, како их аутор на једном месту назива.
НЕПРОЛАЗНО ЈЕ СВЕ ОНО ШТО ЈЕ ДОБРО И ЛЕПО
У разговору за „Чачански глас“, Душко Јевтовић каже да је лутао са насловима, требало је да буде „Доброта обликује смисао“, али пошто се његова претходна књига звала „Хвалоспеви смислу“, од њега је одустао.
– У књизи „Хвалоспеви смислу“, 21. поглавље се завршава реченицом „Мирна светлост непролазног обасјава га непрекидним заносом“. Тад сам схватио да је „Мирна светлост непролазног“ одличан наслов, јер најбоље говори о садржини књиге. Нешто што је присутно у нашем животу, а што не пролази и чега ћемо се увек сећати. Непролазно је све оно што је добро и лепо. Пошто сам велики љубитељ књиге и читалац, пре свега, налазио сам ту лепоту у књигама. Наравно, што сам постајао старији, налазио сам лепоту у људима, мојим ближњима, почев од родитеља, браће, сестара, школских другова, пријатеља… Данас увиђам ту лепоту и схватам колико сам грешио кад сам био млад. Рецимо, због неке несрећне љубави осећам да сам сам и немам никог на свету, што ниједног момента није било тачно. Шта је суштина? У нама је лик Божији преко Светог Духа. А тај лик нас никад не напушта, чак и кад му окрећемо леђа. Према томе, сваки наш осећај самоће, напуштености и беспомоћности је илузија, јер ми не схватамо главну ствар, а то је повезаност са Богом преко душе. Јер, душа је бесмртна у нашем телу, а тело ће сатрулити – наглашава Јевтовић.
Као младић, до своје 25. године, како каже, био је неверник, размишљао је да нико не може да зна шта у себи носи, да нико не може да зна његове мисли.
– Касније, постепено, посебно кад сам открио владику Николаја, једног од наших највећих писаца, па Јустина Поповића, Владету Јеротића, почео сам, углавном, да читам верске писце. Наравно, непревазиђени су и Андрић, Ћопић, Десанка Максимовић… Књига почиње цитатом једног од најлепших стихова „Нејасне песме“ Десанке Максимовић: „Хвала ти за овај час бола препун“ и три-четири пута се враћа. Када сам говорио о себи какав сам некада био, казао сам да нисам осећао захвалност ни „за час бола препун“, ни „за месеца и срца узрок полазни“. Цитирао сам два стиха из „Нејасне песме“. Хоћу да кажем, да је живот, ипак, такав да кад старост дочекамо, треба да будемо бољи него кад смо били млади, кад смо били много полетнији и испуњени енергијом, али незахвалнији. У том смислу, на једном месту кажем: „Дуг живот нам је дат да бисмо горчину претворили у захвалност и свукли оклоп који нас држи везане за страст и себичност, за саможивост и тескобу“. То је на неки начин и порука књиге – каже Јевтовић.
Сатисфакција аутору је Десанка Максимовић, која је једну од најчувенијих књига „Тражим помиловање“ објавила 1964, у њеној 73. години:
– Цела наша интелектуална и књижевна јавност је само о њој говорила годинама. Према томе, никад није касно. Прву књигу сам објавио у својој 57. години.
ИСЦЕЛИТЕЉСКА И ИСТИНСКА КЊИЖЕВНОСТ
Говорећи о аутору књиге, професор др Владимир Димитријевић, књижевник, публициста и сарадник Градске библиотеке, нагласио је да је књижевност Душка Јевтовића исцелитељска.
– Душко не пише много и не пише никада кад нема шта да каже. Кад читам Душка Јевтовића осећам ту мирну светлост непролазну. Јер, сећање никада није објективно, на крају крајева ништа у људском животу није објективно. Објективан је само леш, тело које се претворило у објекат. Сећање је иконично. Сећање ствара иконе. Постоје читаве озбиљне психолошке студије које показују да рад сећања није беспрекоран, да ми, у ствари, не памтимо догађаје такве какви су били, него памтимо оно што је од тих догађаја у нама остало… Ова књига се, наравно, не може препричавати и ја не желим да је препричавам, већ да искажем своје утиске, јер Душко Јевтовић пише оно што је истинска књижевност, а истинска књижевност је немирење са смрћу – рекао је, између осталог, професор Димитријевић.
Књига „Мирна светлост непролазног“ објављена је 2021. године, у ауторском суиздаваштву са Атељеом „Јуреш“. Лектуру је радила и о делу надахнуто писала почивша библиотекарка Милица Баковић, која је ово штиво прецизно окарактерисала као поетско-прозну исповест, иако по форми личи на роман.
– Аутор Душко Јевтовић рођен је у Горњем Милановцу, 1954. године. Гимназију је завршио у Чачку, а Правни факултет у Београду. Осамдесетих година прошлог века објављивао је поезију у часописима „Венац“ и „Градац“, као и приче у књигама по конкурсу радио-емисије „Озон“. Роман „Унутрашњи видици“ објавио је 2011, а потом и књигу поетских прича „Хвалоспеви смислу“, 2013. године. Ожењен је и отац једне кћерке – навела је библиотекарка Тијана Бежанић.
Нела Радичевић
