Вуксан Вуле Милић настрадао је, 14. марта 1992. године, у Горњој Шуметлици, Западне Славонија. Добио је позив за мобилизацију у фебруару те године, потом је неколико дана је био на припремама у Чачку. Његова јединица је 1. марта упућена у Горње Шуметлице. Вуксан је погинуо 14 дана касније. За незаборав, откривена му је спомен-плоча у његовом родном Доњем Дупцу.
Када је Вуксан погинуо, Драгачевци су били на првој борбеној линији, а иза Бањалучани које су хрватске снаге гађале, али до њих нису имале домета. Вуксан је страдао у том нападу. Био је ожењен Милијаном, његов син Владимир тада је имао две године.
– Сећам се да смо се спремали да заузмемо положај, сви смо се скупили и тада је Вуле извадио флашу са ракијом и рекао нам: „Ово сам чувао, данас је мом сину рођендан”. Не могу да заборавим тај тренутак… Памтимо Вула као доброг и честитог човека, зато што је заиста такав био. Нас двојица смо се знали и раније, али се људи на ратишту посебно зближе… – каже Мирослав Милутиновић, Вуксанов саборац из Драгачевског батаљона.
Вуксан Милић рођен је 20. августа 1962. у Гучи. Живео је у Доњем Дупцу са оцем Бранком, мајком Стојном и братом Митом. Основну школу је завршио у Котражи, усмерено образовање у Гучи, а средњу трговачку у Босни. Радио је у конфекцији „Слога” у Гучи и ту је упознао будућу супругу Милијану. Веначалу су се у јулу 1989, а у марту следеће године добили сина Владимира.
Данас, Владимир има троје деце, на коју би, како кажу Милићи, Вуле био јако поносан.
Спомен-обележје Вуксану Милићу подигнуто је на иницијативу Савеза ратних ветерана Моравичког округа и драгачевског огранка ове организације. Осим Вуксана, у ратовима деведесетих из Доњег Дупца страдао је и Милорад Симовић. Њима двојици за незаборав, спомен-обележја су подигнута на згради Месне заједнице у њиховом родном селу. Њихову израду финансирала је Општина Лучани.
– У Светом писму се каже да нема веће љубави него да свој живот положиш за ближње своје. Ова два наша земљака, Вуксан и Милорад, положише своје животе за све нас. Принели су себе за отаџбину и ближње и, за љубав коју су показали према нама, дужни смо да се сећамо њихове жртве и помолимо за њих са надом у живот вечни. Вечно сећање, вечна успомена, јесу наш пут како они не би умрли гором смрћу заборава. Ви сте, вашим поступком, показали да сећање није замрло… – порука је из беседе свештеника Немање Матејића, који је освештао спомен-обележја Вуксану Милићу и Милораду Симовићу. Откриле су их заменица председника Општине Лучани Босиљка Радичевић и Милијана Милић, Вуксанова супруга.
