ВЕК И ПО ОД РАТОВА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И НЕЗАВИСНОСТ
У Манастиру Светог Романа код Ђуниса, 2. јула 2026. године, одржан је научни скуп „Алексинац 1876–2026. Људи – прошлост – сећање, 150 година од ратова за ослобођење и независност“. Скуп је одржан у организацији Центра за српске студије Филозофског факултета у Београду и Руског научног института Београд. Међу научницима који су представили своје радове везане за Српско-турске ратове 1876–1878. године била је и мр Оливера Милосављевић, архивски саветник Међуопштинског историјског архива за Град Чачак и Општине Горњи Милановац и Лучани. Том приликом, она је представила свој рад „Чачанска окружна војска у Првом српско-турском рату 1876. године”, који је објављен у Зборнику радова овог научног скупа.
ВЕНЦИ ЗА ПУКОВНИКА РАЈЕВСКОГ
Скуп је започео полагањем венаца на Спомен-плочу пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, једном од бројних руских добровољаца који су учествовали у овим ратовима. Пуковник Рајевски, који је Толстоју послужио као инспирација за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина“, погинуо је 1876. године на подручју Алексинца и првобитно је сахрањен управо у порти овог манастира, подсећа Оливера Милосављевић.
Радни део научног скупа званично је отворио изасланик митрополита нишког и администратора Епархије жичке Арсенија, Далибор Мидић. У име организатора присутнима су се обратили проф. др Сузана Рајић и проф. др Александар Тимофејев, док су у име домаћина госте дочекали отац Николај, игуман Манастира Свети Роман, и Зоран Стевановић, професор историје из Алексинца.
Током пленарног излагања и три тематске сесије истакнути српски и руски историчари и научни радници представили су своја најновија истраживања, објављена у тематском зборнику „Алексинац 1876–2026. Људи – прошлост – сећање – 150. година од ратова за ослобођење и независност“, припремљеним поводом овог научног скупа.
– Њихова излагања су посвећена најзначајнијим темама из периода Српско-турских ратова 1876–1878. године, улози кнеза Милана Обреновића, руском добровољачком покрету и генералу Михаилу Черњајеву, обавештајној делатности уочи рата, учешћу појединих округа и локалних заједница у ослободилачким борбама, биографијама истакнутих личности, као и политичким, друштвеним и културним приликама у Србији овога доба. Учесници и посетиоци скупа су, поред тога, имали прилику да погледају документарни филм „Рат за независност Србије 1876. године“ – каже архивисткиња Милосављевић.
Међу учесницима овог научног скупа била је и историчарка мр Оливера Милосављевић, архивска саветница запослена у Међуопштинском историјском архиву Чачак. Она је том приликом представила свој рад „Чачанска окружна војска у Првом српско-турском рату 1876. године“, објављен у поменутом тематском Зборнику радова. У раду су приказани формирање и организација чачанске окружне војске, њено наоружање и командни кадар, одлазак на бојишта и борбе које је водила у Рашкој, на Јавору и главном, моравском фронту, као и њен допринос ратним напорима Србије у борби за ослобођење и независност 1876. године. Преносимо изводе из излагања Оливере Милосављевић на овом научном скупу.
УЛОГА ЧАЧАНСКЕ ОКРУЖНЕ ВОЈСКЕ У СРПСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА
Чачанска окружна војска је 1876. године регрутована у четири среза, тадашњег, Чачанског округа: Трнавском, Драгачевском, Карановачком и Студеничком. Састојала се од Чачанске бригаде I класе, Чачанске бригаде II класе и батаљона III класе (позива). Чачанску бригаду I класе сачињавала су четири батаљона I класе, један ескадрон коњице, једна батерија, по једна чета пионира и занатлија, санитетски вод и комора. Док је ратовала на фронту Рашке и Јавора, у саставу Ибарске војске, на њеном челу се најпре налазио потпуковник Илија Чолак-Антић, затим капетан Јован Мишковић, а након њега мајор Милутин Гарашанин, док је мајор Светозар Хаџић постао њен командант кад је пребачена на главни, моравски фронт. Чачанска бригада II класе састојала се од четири батаљона II класе, а командант јој је био мајор Јован Варјачић.
У Ибарској војсци прву борбу с Турцима имала је управо чачанска окружна војска и то на фронту према Новом Пазару, 23. јуна/5. јула 1876. године. Тога дана је освојила стару српску престоницу Рашку, а сутрадан и читаво подручје до Новог Пазара, прешавши преко реке Рашке на турско земљиште. Међутим, оба њена напада на Нови Пазар завршила су се неуспехом, као и покушаји продора њеног левог крила ка Косовској Митровици.
Због тешког стања на јаворском фронту, Чачанска бригада I и део Чачанске бригаде II класе у јулу су пребаченe на Јавор. Остатак чачанских другопозиваца и део III класе остали на фронту између Јавора и Рашке, али тамо више није долазило до значајнијих сукоба. На јаворском фронту Чачани су, заједно са главнином јаворске војске, у јулу и августу учествовали у неколико великих битака: на Лисини, Сувом рту, Боровцу и Петровцу, али су Турци, ипак, успели да запоседну Јавор. Чачански војници су потом поражени на Погледу, али су значајно допринели сјајној победи мајора Илића и Ужичана на Чемерници 23. августа/4. септембра и поновном заузимању Погледа. Наредног дана су учествовали у самоиницијативном Илићевом покушају да поврати Јавор, али се тај напад завршио његовом погибијом. Јавор је остао у рукама Турака, али је чачанска окружна војска пружила велики допринос у сузбијању турске офанзиве ка долини Западне Мораве.
Чачанска бригада I класе је због тешког стања на главном фронту, са батеријом 10/22. септембра са Јавора упућена у Делиград, где је команду над њом преузео мајор Светозар Хаџић. У саставу корпуса пуковника Хорватовића, чачански првопозивци су се борили на Кревету, а наредног месеца и у тродневној бици код Великог Шиљеговца, где су показали велико јунаштво. Најзад, учествовали су и у бици код Ђуниса 17/29. октобра, у којој су Турци извојевали одлучујућу победу у Првом српско-турском рату 1876. године. Захваљујући ултиматуму руског цара Александра II, Србија је са Турском склопила примирје на основу status quo ante bellum. Оно је ступило на снагу 20. октобра/1. новембра, док је мир потписан у Цариграду фебруара 1877. године. Османско Царство је из рата изашло као победник, али је српска војска стекла драгоцено искуство, које ће јој у Другом српско-турском рату, уз савезништво Русије, 1878. године донети победу, територијално проширење и оно најважније – независност.
Приредила: З. Л. С.
Фотографије: архива саговорнице
