Памтимо га из телевизијских серија као доктора Горана Попца у „Срећним људима“, Кокана у „Породичном благу“, Ћирка у „Белој лађи“ (који му је, по његовом мишљењу, обележио каријеру), Богосава у „Стижу долари“, Живорада у „Јунацима нашег доба“ и другим улогама, иако је дугогодишњи глумац Позоришта на Теразијама у Београду и иза себе има небројене улоге у мјузиклима који су лична карта овог театра. Александар Дунић (Београд, 1. фебруар 1967) је српски позоришни и телевизијски глумац. Завршио је Глумачку академију у Новом Саду. Срели смо га недавно у Прислоници на 39. Сабору фрулаша Србије у оквиру кога је изводио монодраму „Милош Велики – књаз српски“.
МАЛИ НАРОДИ СУ У ТРПНОМ СТАЊУ…
Како је бити књаз Милош у 21. веку, може ли још нешто да се научи од њега?
– Није случајно речено да је „Историја учитељица живота“. Она се, наравно, никад не понови на идентичан начин, али има изузетно сличних догађаја. Људска памет се ништа није променила за ова два века.
Да ли смо ми као народ нешто научили из те историје?
-Аа, то су крупна питања, немојте то да ли смо научили… Знате шта, и околности се понављају, нисмо ми велики народ да диктирамо ми околности, него често пута нас ти бочни ветрови ударају онако чак и кад видимо да их не желимо. Али, свеједно. Ти светски догађаји на које ми немамо утицаја, мали народи су у трпном стању. Колико ми можемо да мењамо историју, то је велико питање.
Милован Витезовић је аутор овог текста који играте „Милош Велики – књаз српски“ , колико је тај текст аутентичан , документаран, а колико је интерпретација?
-Текст је апсолутно, свака реч коју сте чули, апсолутно Милованова реч. Милован Витезовић се доказао као врстан понавалац тог историјског жанра и мондраме, и историјске драме. Знате, ја историју доживљавам као једну прилично сувопарну науку, ако није негде заогрнута књижевношћу. Ако је историја костур, онда је књижевност месо, мишићи, органи… Књижевност је та која учини да ти људи оживе, да постану могући и веродостојни и Милован је ту заиста био мајстор и ми смо његовом смрћу заиста изгубили непроцењиво много, јер је то данас један веома редак жанр који је у нестајању. Млади људи се не занимају да овакве ствари раде, да пишу. Имао сам ту част да га знам, да га познајем, да ми да овај текст и сећам се када смо причали о серији „Вук Караџић“ да је он осам месеци само провео у бечким архивама, а где су наши извори, где су турски извори итд. Лепа је представа, публика има шта да чује и имају о чему да размишљају.Да, велика је порука о сиромаштву које му је било у животу водиља и кроз управљање државом…-Јесте, јесте… Милош никада није заборавио како се уздигао…
Да ли сте као глумац осетили ту Милошеву енергију, деспотизам, ту његову искључивост и упорност?
-Упорност да, то сам ја и хтео да негде потцртам у тој његовој интерпретацији, одлучност у спровођењу одлука које имају далекосежне последице, и за њега лично и за његове најближе, као и за народ. Тако да Милош јесте заиста био луцидан, некада непредвидљив, брзо је мислио, веома интелигентан човек, упркос томе што је био неписмен, јако добро је познавао људску природу. Врло је брзо разбио тај комплекс подређени-надређени, односно, раја у односу на тиранина, што је био јако, јако велики квалитет.
Данас се често лицитира у контексту међународне политике и дипломатије чињеница да је он и клекнуо пред султана за доборобит Србије, па сад имамо неке реплике тог клечања итд. Можда је у то време то био једини пут и начин, али да ли се такви рецепти могу преписивати?
-И данас је, и данас је, како да не, наравно. Државници имају обавезу да заштите народ, апсолутно и ту су сва средства дозвољена. Ја то апсолутно подржавам. Знате, ја могу да имам луксуз лично да нећу нешто да урадим или да се повинујем нечем, али да цео народ буде заточеник мојих одлука, то не оправдавам.
АКТУЕЛНЕ ПОЗОРИШНЕ УЛОГЕ
Шта сада радите, више Вас памтимо из ТВ серија него из позоришта?
-Ја сам члан Позоришта на Теразијама које је баш често долазило у Чачак, последњих година слабије долазимо. Једно време смо били радо виђен гост. Ми, као што знате, негујемо мјузикле, играмо ево, да се похвалим, у јуну месецу имали смо 400. извођење представе „Цигани лете у небо“. Премијера је била 2004. И то је за наше прилике, велики, велики успех, зато што је мјузикл велика и скупа форма, некада и компликована тахнички за извођење. Многе сцене не могу ни да нас угосте, немају капацитете, а да не причамо о фактору новац који је увек ту недостижан. Онда, радим Бајагу „С друге стране јастука“, радим једну врло занимљиву социолошку студију, може да се подведе под социолошку студију „Жене на ивици нервног слома“ по Алмодоваровом филму рађено. Зашто се људи у великим градовима не радују другим људима, зашто је „човек човеку вук“ у великим градовима, зашто је та конкуренција страшна, компетиција, зашто се у суштини људи губе у великим градовима и кад погледате, једна породица не може четири, пет генерација да одржи раст у великом граду, једноставно, неминовно је пропадање. Тако да, то је онако једна баш, баш занимљива тема, с обзиром на то да и код нас велики број људи живи у градовима, и све их је више, а с друге стране, половина светског становништва живи у великим градовима, тако да се некако та рурална средина показала здравом средином и као расадником српског народа.
Монодраме су се показале захвалним за мале сцене?
-Да, имам представа и приватних. Сем Милоша, имам још једну историјску монодраму, исто од Милована Витезовића, главни лик је војвода Јанко Катић, имам Дучићеве трактате о срећи и љубави из дела „Благо цара Радована“, комбиновано са најлепшим избором српске љубавне поезије, по мом избору. Обавезно иде „Santa Maria della salute” Лазе Костића, „Можда спава“ Дисова, Дучић итд.
Да ли сте већ били на Сабору у Прислоници?
-У Прислоници нисам. Долазио сам код мог друга Мирчета, било је речи пре пар година зато што овде долазе и песници, па је требало да будем у неком пратећем програму, да читам поезију, али није дошло до реализације. Али, Боже здравља да смо отворили врата будућем лепом дружењу и сарадњи.
УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА?
Пошто сте уметник, не можемо да прећутимо и актуелни тренутак. Уметност и политика или изнад политике?
Да ли је нужно да уметник буде и политички ангажован и изјашњен, да ли је ангажованост из неког разлога императив? Треба ли разлучити друштвени ангажман од уметности?-Да вам кажем, ја мислим да човек треба да се држи онога што зна да ради. И ту где је он јак и где је суверен, најбољи у ономе што јеси. “Да ме метне ко за краља, ја бих знао како ваља“, то је врло дискутабилно. Увек се нама чини кад неко нешто ради да бисмо ми то знали боље, итд, а често смо потпуни дилетанти и неуки људи. Треба бити врло, врло опрезан, нарочито кад се човек изјашњава о неком човеку и нечијем раду. Ајде да прво погледамо у свој чанак, да кренемо од себе. Ако се поштено загледамо у себе, увек ћемо видети простор да ми будемо бољи и да ми нешто више учинимо. А онда, кад збирно сви учинимо више, и држави и народу ће бити боље, јер држава није имагинарна ствар, она је збир свих нас. И да цитирамо паметног професора, наш блаженопочивши Патријарх Павле је говорио „Будимо људи, будимо људи!“, а мој професор Бранко Плеша је говорио „Никада нисмо довољно људи и увек постоји простор да будемо бољи“. То је суштина, дакле, људи, чувајте се олако датих паушалних изјава због којих ћете се, можда, једнога дана страшно и дебело стидети.
Препознајете ли у томе што сте рекли чувену хришћанску универзалну поруку „Не суди да ти не би било суђено“?
-Да, сигурно… И Патријарх Павле је још на директно питање Јована Јањића, још док је радио у НИН-у – Кад ће нам бити боље? – одговорио – Биће нам боље, кад ми будемо бољи!
Зорица Лешовић Станојевић
