НАДА СТОЈАНОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ПРЕХРАМБЕНО-УГОСТИТЕЉКСЕ ШКОЛЕ
УПОРНОСТ И ВЕДРИНА ПОБЕЂУЈУ!
Нада Стојановић похађала је Прехрамбено-угоститељску школу, смер туристички техничар. Учествовала је на разним такмичењима, али је ипак била изненађена када је изабрана за ђака генерације.
-Била су то општинска и окружна такмичења, али најупечатљивија су била два међународна групна рада у којима смо учествовали сви заједно. Такође, једно од такмичења којим се поносим била је Смотра истраживачких радова средњих школа, на којој сам из области географије освојила треће место на републичком нивоу. Када сам изабрана као ђак генерације била сам у шоку, јер је било још успешних ученика. На великој подршци захвална сам првенствено мом разредном Сретену Затежићу. Никада нас није директно хвалио, али ако би настао неки проблем, стајао би иза нас, тихо али сигурно пред нама, али упорно и снажно пред осталима. Захвална сам и другим професорима, као што су професорка географије Слађана Луковић, која је са мном ишла на већину такмичења и била ми ментор, професорки Виолети Василијевић, која ми је предавала само две године, али с којом сам ишла на такмичења од првог разреда средње школе. И наравно, професорки Тањи Марјановић, која нас је ,,научила да учимо”, али и да будемо људи. Стварно не могу да заборавим ни остале професоре, како из средње, тако и из Основне школе Владислав Петковић Дис, бившу разредну Зорица Ђаковић и учитељицу Биљану Симовић – набраја наша млада саговорница све њој драге и важне особе током школовања.
А да бисмо на почетку ове приче одмах схватили о каквом ђаку генерације је реч, можда је најбоље да пренесемо шта је о Нади рекао одељењски старешина Сретен Затежић:
– Нада је увек спремна да се насмеје и насмеје друге, да свакоме помогне, пре него себи и да каже када нешто није научила и не може да уради. И не само да зна шта неће да уради, већ и шта хоће, што је данас реткост. Најбољи ђак је у овој генерацији, иако јој то није ни била намера, али је то дошло као једноставно и једино могуће решење и за њу и за школу. Освојила нас је својим шармом, спонтаношћу, знањем и пре свега људскошћу.
Нада себе види као веома упорну особу, која када нешто жели да постигне, за то се бори до краја. Увек, каже, гледа ведрију страну свега:
-Код себе ми се свиђа то што умем да орасположим људе. То је једна од ствари којом се поносим. Сматрам да ми је највећа мана слабо самопоуздање и треба да радим на томе. У слобоно време волим да читам књиге и гледам филмове, али више од свега волим да квалитетно проводим време са породицом и пријатељима.
Прелазак из основне у средњу школу не би јој био тежак да га није обележио губитак једног родитеља:
-Већина професора била је опуштенија него у основној школи, иако сам очекивала обрнуто. Основна школа, иако мала и сеоска, спремила нас је за било коју средњу, по дисциплини и знању. За мене је прва година била најтежи период, јер сам само месец дана пред полазак изгубила оца. Трудила сам се да будем океј и да све замаскирам осмехом. Тада сам почела да нижем успехе у школи. Од малена сам хтела да будем паметна као моја мама и сваки пут кад бих добила петицу изложила бих је на видело мами да ме похвали и тати да му покажем да сам бољи ђак него што је он очекивао да могу бити. Шалили смо се и око тога да ли ћу имати све петице у осмом разреду. Ја сам имала ипак једну четворку и тако изгубила ту нашу симпатичну опкладу. Обећала сам им да ћу од средње имати све петице сваке године и да ћу бити вуковац, а можда чак и ђак генерције. Негде у трећој години почела сам и да радим да бих помогла и олакшала мајци, која је инвалид рада. Мајка ми је стварно била највећа подршка у ове четири године. Такође, подршка су ми били старија сестра и брат, као и сестрина породица, тетке и њихове породице, као и сви породични пријатељи, који су већински били родитељи и старатељи мојих другара из основне. Од свештетика из чачанске цркве и добрих људи добила сам материјалну, али и још битније, духовну подршку да истрајем. Школовање су ми обележили и многи пријатељи које сам упознала, који су били ту и кроз радосне и тужне тренутке, а са којима желим да останем у контаку и после средње школе.
Што се тиче факултета, каже, дуго није била сигурна шта жели, да би на крају „преломила“ и одабрала Факултет за хотелијерство и туризам у Врњачкој Бањи.
-Планирам да се пријавим за Студентски дом у Врњачкој Бањи и надам се да ћу се снаћи. За тај факултет сам се највише определила због тога што волим да путујем и због стручне праксе, али и добрих речи које сам о њему чула. Планирам да до октобра радим како бих могла да исфинансирам све планове за ово лето и почетак студија – рекла нам је Нада која осим у својој Балуги Трнавској, воли да проводи време и у Горњој Горевници, која је родно место њене мајке, као и на Градској плажи, шеталишту, кафићима…
Желимо јој сву срећу на путу који је изабрала…
Гордана Домановић
