НАСЕЉА ДРАГАЧЕВА У ТУРСКИМ ИЗВОРИМА ИЗ 1530. ГОДИНЕ
СТАРЕ ОТОМАНСКЕ МАПЕ – ВАЖНИ ПРИЛОЗИ У ПРОУЧАВАЊУ ИСТОРИЈЕ СРБИЈЕ
Дуг период отоманске окупације српског етничког простора, а са њим и Драгачева, са много непознаница, састављен је само од малих познатих фрагмената и оскудних података и извора, који још увек не могу ближе да осветле ову, мрачну епоху, страдања, борбе, патње, миграција и судбина људи који су од краја XV па до почетка XVIII века живели на овим подручјима.
Повремено се у истраживањима појављују новооткривени прилози који дају нове обрисе тог периода и наводе нас на нове значајне закључке. Један такав новооткривени извор из турских државних архива јасно говори да је већина садашњих топонима насељених места у драгачевском крају, а и само његово славно име Драгачево, пореклом из предтурског периода и да ти називи имају јасан континуитет са српском средњевековном државом, па све до модерног доба, што потврђује и раније доминантне теорије о називу читаве области.
Истраживач и публициста Вукашин Нухијевић из Врања је, у оквиру проучавања историје свога града, пре неколико година у турском архиву пронашао документе са реконструисаним картама целог Балкана на основу пописа из 1530. године и историјских извора. Реч је првенствено о документу RUMELİ EYALETİ (1514-1550), објављеном у Анкари 2013. године. Поред осталог, пронашао је мапе за област Смедеревске ливе, односно, санџака: Београд, Смедерево, Браничево, Ниш, Пожега, Ваљево, Ужице, Рудник. Посебно су за нас интересантне мапе Смедеревског (Semendire) санџака (Београдског пашалука) из 1530. године, на којима је приказан део западне Србије, у коме се налази и Драгачево. Оригинални документи из прве половине XVI века записани су арапским писмом на османском, турском језику. Турски стручњаци за османски језик већ годинама стара отоманска документа преводе на модерни турски и латиницу, и објављују их на сајту турског државног архива. Нухијевић је увидом у та документа, из приложеног констатовао да су турска слова са кукицом на доле ç и ş као наша ч (или ћ) и ш. Слово „И“ пише са тачком као „İ“, a slovo „ı“ без тачке се изговара као бугарско „ъ“, односно, одговара нашем некадашњем полугласу који је избачен у Вуковој реформи, а који се и данас чује на пример при изговору слоготворног ‘р’ (као у примеру Трница – Tırnica). Поред тога, важан лингвистички феномен је да турски фонетски систем не дозвољава груписање два сугласника на почетку речи. Због тога су турски пописивачи испред словенских имена која почињу сугласничком групом редовно додавали вокал ‘И’ на почетак речи ради лакшег изговора. Ову појаву јасно видимо на примерима српских градова у османским изворима: Врање (почетак на Вр-) постаје İvranya, док Зворник (почетак на Зв-) бива уписан као İzvornik.
Додатни проблем представља чињеница да су тадашњи пописивачи користили османско-арапско писмо, у коме су често недостајали дијакритички знакови и вокали. То чини реконструкцију имена изузетно отежаном, што је феномен веома сличан ономе када данас користимо „ошишану латиницу“ (где без контекста не знамо да ли пише шишање или сисање).
У Драгачеву су на турским мапама 1530. године била означена следећа насеља: Турице -Турица, Пухова – Пухово, Тихан – Тијање, Маркофца – Марковица, Лучани, Герак – Ђераћ, Хртаре – Ртари, Нигришор – Негришори, Губерофца – Губеревци, Горња Белица – предео уз истоумену реку узводно од Гуче, као Вичи, Канине – Каона, Дубац, Ивранице – гучки засеок Врањица, Драгачик – заселак Горачића Драгачица, Јивице – Живица, Долна и Горна Краварице/Киравац – Горња и Доња Краварица, Рогача, Граб, Котраја – Котража, Г. и Д. Лука – Луке, Осанице – Осоница, Лобаш – Лопаш, Вирови – Вирово, Драгачева – предео данашњег Драгојевца или Миросаљаца, Церовице – Церова, Погопанац/Преканац – предео између Трешњевице, Белог камена и Лисе.
Десет година касније, 1540. године, у већ познати катастарски попис унето је више насеља, са мало измењеним називима Љубомир – данас Дљин, Дренова – део Дљина или Дучаловића, Милетићи – Вича, Дубче – Дубац, Г. Кривача – Рти, Рашановац – Расовац, Брановци – Д. Дубац, Средња Котражница – Котража, Д. Кривача – вероватно Рти, Гротница – део Гуче, Горња, Доња и Средња Гуча, Миракуш – Лис, Турице, Канин – Каона, Лисице, Негришор.
Ово ново и до сад непубликовано откриће у нашој завичајној литератури важан је прилог за проучавање историје Драгачева, јер баца ново светло дубоко у мрачни период почетака вишевековног ропства нашег народа под отоманском влашћу.
Милан Парезановић, публициста из Гуче
