ТРАЖИО САМ ТАНАНОСТИ И ИСТИНУ КОД СВИХ НАС
Глумца Александра Ђинђића (Ниш,1980), који је мастер студије и докторски уметнички пројекат одбранио на Факултету драмских уметности у Београду, препознајемо по запаженим улогама у телевизијским серијама „Кљун“, „Мочвара“, „Тајкун“. Ванредни је професор на Катедри за глуму Факултета уметности у Косовској Митровици. Чачанској публици познат је по бројним улогама у представама Градског позоришта у коме се овог пута нашао и у улози режисера нове премијере одигране 20. октобра.
На првој конференцији било је више речи о класичном комаду „Ујка Вања” по Чехову и каркатерима актера приче. Колико сте пред премијеру задовољни урађеним и шта је то новo што ће донети ова представа?
-Прилично сам задовољан зато што је та моја идеја, чини ми се, од почетка спроведена у раду са глумцима, и као што сте рекли, откривању тих карактера. Ми смо и онда разговарали, а ја сам се трудио да током овог процеса сагледам пет ликова, колико је остало у драми, са више аспеката, пробајући да неке слојеве, који нису сасвим упечатљиви у тексту откријем, тако да ту је био некакав изазов. Чини ми се да смо успели да нас петоро изградимо неке живе људе. Трудио сам се да све што је, да кажем, папирнато или литерарно, оставим за књигу или за драму, а да се као редитељ и глумац у овој представи ухватим нечега што је некако повезано са мном и са сваким од њих. И шта свако од нас може да пронађе као истину у том тексту.
Независно од тог текстуалног дела који се бави психолошким карактерима, шта је то у њиховим карактерима највидљивије за сцену, на чему сте Ви инсистирали?
-Знате како, то се, на сву срећу, не разликује много од онога што је Чехов понудио, јер он је толико велик да нисам ни мислио ни усуђивао се да пробам да превазиђем оно што је он већ уписао, али сам се трудио да сваки карактер, зависно од тренутка у ком се налази у представи добије своје место и да се открије на начин који испрва није сасвим видљив. Тражио сам тананости код свих нас и места где би се то показало, место где је потенцијал за неку сцену или неку ситуацију која није увек уобичајена, или није оно што видимо на прво кад почне представа.
Прођите кроз карактере онако како сте Ви желели да ихвидите као режисер?
-Шта је први чин? Дакле, Серебрјаков, професор није само себични тиранин у овој представи него он има, наравно, и своје дилеме, и своје болове и физичке и друге. Астров, није само сеоски лекар који је окренут алкохолу него смо тражили узроке таквом понашању, Ујка Вања опет, са друге стране, који жели да свој живот почне из почетка или да га сасвим промени, па креће из тачке која је готово детиња и веома усплахирена да би ишао до суноврата. На крају, Соња, која је радна, вредна, девојка на имању, одана ујаку и самом том имању, доживи нешто што је могући љубавни однос, па се и њена нада врло брзо заврши. Јелена Андрејевна, са друге странке, дође као градска госпођа, али у сусрету са Астровим који је сасвим супротно од тога шта је њен поглед на живот и на некакав љубавни однос и њу то затекне изненада. Тако да свако од ових пет ликова током боравка на имању, а једног лета, доживи нешто што у најмању руку није очекивао и нешто са чим ће поћи даље кроз живот.
Како изгледа то суочавање ликова са оним што јесу и што би, можда, могли да буду, или што су пропустили, или дa поставим питање фразу кад се преиспитују „шта би било кад би било“?
`-Па доста болно, с тим што сам се ја трудио да у редитељском рукопису избегнем сваку врсту патетике или ламентирања над некаквим осећајем. Мене је у редитељском смислу више занимао поступак, када дође до тих осећаја шта глумац уради и како та ситуација изгледа него да ми објашњавамо једни другима много та осећања. Тако да, то јесу биле тачке у редитељском читању.Али, изгледа онако као и у животу, без речи и не тако пријатно. Па онда крећемо да објашњавамо дату ситуацију.
Сцена, и даље се ради у простору велике сале Градске библиотеке. Како сте сцену прилагодили комаду или комад сцени?
-Ја сам имао у виду сцену, јер овде сам играо и знам са чим сам могао да располажем. Зато је одмах у почетку био моj интерес да публика буде неодвојиви део представе, да некако чини целину заједно са нама извођачима, тако да сам се трудио да не сакривам или не прикривам нешто што је простор у ком ми изводимо представу да не имитирам нешто што је позориште у смислу позоришне сале, него да управо у том јединству између гледаоца и извођача направимо један чин који је у овом случају један позоришни чин, који се изводи у сали ове Библиотеке. То има и својих предности, има и својих мањкавости, али просто, на то смо пристали. Трудио сам се да то не буде нешто у шта ће гледалац да јако погледа него да пригрли као што смо и ми.
Костими и драматургија? На чему сте инсистирали епохи или универзалности?
-Драматургију је радио Димитрије Коканов. Ми смо се испочетка договорили да ће у „Ујка Вањи“ остати пет ликова и заправо смо се обојица трудили да дођемо до тих конкретности у радњи, у односу и у ликовима, и управо у ономе што сам малопре рекао да склонимо сваку врсту ламентирања над сопственим осећајима. Што се тиче костима, са Селеном сам још одавно разговарао да ће то бити свакако савремено читање, тако да смо пробали да то приближимо редитељској идеји, да не идемо ни у какву епоху него да, заправо, из карактера направимо, да кажем, неки савремени визуелни идентитет. У том смислу, и сценографија коју потписујемо, некако се склапа са том идејом. Ту је један сто и столице око ког се ми налазимо и један сунцобран, тако да су то неки елементи који су мени били занимљиви. То је имање, јесте село, али не нужно приказивање неких сеоских детаља. Просто, то је један сто, свако може да га доживи на други начин. То може бити сто трпезаријски за којим се дешавају породични разговори, то може бити сто на тераси за којим је дозвољено да се кисне, то може бити кухињски сто или било који сто за којим се окупљају људи.
Музика?
-Што се тиче музике, њу је радила Ана Гњатовић, музика је веома важан сегмент ове представе. То је, такође, из кључа савремене музике, која више заступа звук него само свирање. Тако је, то су звучни ефекти који су јако, јако занимљиви и музика је огромни део ове представе и мени је то било важно и чини ми се да је Ана у том сегменту и по мом укусу и мишљењу урадила изванредан посао.
Знамо да је Чехов велики класик, али, шта повезује ову драму са нашим временом, ако то нису те универзалене дилеме и емоције које човек носи у себи независно од епохе у којој живи? Због чега би заправо Чехов био актуелан и данас?
-Па мени није било важно да Чехова осавременим у том смислу да га да кажем, на том првом нивоу повежем са данашњим временом. Управо оно што је изнутра. То су све тежње, надања, потреба да се нешто промени у човеку. То је нешто што повезује и савремног човека и онда када је писано и чини ми се да је одувек тако. Нисам одустајао од те идеје.
Претпостављам да имате увида у „Ујка Вању“, коју су радиле велике сцене. По чему се Ваш „Ујка Вања“ разликује од тих представа?
-Осим тога што ми је било важно да као глумац у овом позоришту знам са чим располажем, и мени је то било више него довољно, јер заправо, и моје читање Чехова и у било ком другом позоришту не би се у том редитељском смислу мењало. Ја га нисам прилагођавао простору, само сам простор имао у виду, тако да сам ово режирао на било којој другој сцени, претпостављам да би било, такође, камерно, и овако изгледало. У том смислу сам веома задовољан и тиме што сам успео да испратим идеју и са свим могућим расположивим капацитетима, пре свега, људским ресурсима који су одговорили на ове захтеве и мислим да Градско позориште Чачак, пре свега има људе, запослене, који су изванредни и који се труде да опслуже једну представу на начин како то раде сви професионалци у било ком другом позоришту.
Зорица Лешовић Станојевић
