МИР, СРЕЋА, ЉУБАВ И БЛАГОСТАЊЕ У ПОРОДИЦИ
Божић је најрадоснији хришћански празник посвећен рођењу Исуса Христа. За целокупну људску цивилизацију овај велики догађај има двоструку важност, као зачетак Нове ере хришћанства, што има религиозни значај, и као зачетак новог рачунања времена, што је посебан историјски значај. Датум рођења бого-човека од светске је важности и по њему су и нехришћани, ради лакше и једноставније комуникације са светом, прихватили јединствен календар по коме све до данас рачунају време, каже за наш лист етнолог Народног музеја Снежана Шапоњић Ашанин.
– Исуса Христа, сина Божјег, родила је Дјева Марија, благодашћу Светог Духа, у Витлејему. По Јулијанском календару, Исус Христ је рођен 7. јануара, тачно девет месеци од Благовести, када је обелодањено да ће га родити Дјева Марија. Божић се славио још у Старом Риму, у четвртом веку, од 336. године. У то време, у Риму су се обележавали разни пагански обичаји, као на пример, рођење Бога Сунца. Црква је желећи да потисне тај пагански празник почела да слави Христа, као божанско Сунце. И Бог је кроз човека показао своју бесмртност и вечити животни круг – наглашава наша саговорница.
ОКУПЉАЊЕ ОКО ПРАЗНИЧНЕ ТРПЕЗЕ
Према црквеном учењу, за Божић се прославља успомена на Христово рођење, која се у контексту народних веровања обележава у паганском духу. Сеча бадњака и његово налагање на ватру, приношење жртве у житу и хлебу, божићна печеница, основни су елементи којима се обележава Христово рођење, а који имају веома дугу народну традицију, много старију од саме хришћанске религије. Некада је народ Божић доживљавао као граничну линију између старог и новог, верујући да се баш тада одлучује судбина о наредном периоду, објашњава Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја.
Данас је Божић најсвечанији и најрадоснији празник за сваку породицу, а обредни обичаји део су усменог предања. Наша народна традиција је одувек неговала преношење породичних предања, што је много допринело очувању богатог културног наслеђа за божићна светковања. Наша саговорница наглашава да је на Божић цела породица на окупу око празничне трпезе:
– Обавезно се палила свећа, читала молитва, а укућани кадили тамјаном. Поред осталих обредних радњи, требало је отићи по воду, даривати извор, умесити чесницу и припремити богату божићну трпезу. Неко од укућана је одлазио у цркву на јутрење и Литургију. Укућани су са нестрпљењем очекивали положајника, док је неко од њих одлазио да “полази” неки други дом.
Божић је једини празник у години на који је, на основу народног веровања, не само дозвољено, већ и препоручљиво радити. Наравно, не мисли се на класичан рад, већ о симболичном започињању неког посла.
– Деца која иду у школу узимала су књигу да читају, верујући да ће током наредне године радо учити и да ће имати успеха у школи. Веровање да се ваља започети од сваког посла по мало, посебно су поштовале жене. Ткаље су започињале са ткањем, што је сматрано једним од најважнијих послова женске домаће радиности. Почињало се и са плетењем, предењем, везом, шивењем, па и мешењем. Сматра се да ће се сваки посао започет на Божић са лакоћом и великим успехом обављати током читаве године – објашњава етнолог Ашанин, додајући да се веровање у успех сваког започетог посла одржало се све до данашњих дана, подједнако у сеоској и градској средини.
У српској традиционалној култури се одувек сматрало да је добро “поновити се” на Божић.
– Имућније куће су куповале комплетна одела за све чланове породице, док су они лошијег материјалног стања сваком куповали по један одевни предмет. У оба случаја деца су у том погледу била привилегована. Обичај се одржао све до данашњих дана. Поред куповине или кућне израде одеће, у чачанском крају се водило рачуна да се на Божић и “кућа понови”, односно, да се набави нешто ново од покућства или посуђа – каже етнолог.
“КОЛИКО ВАРНИЦА, ТОЛИКО ПАРИЦА…”
Божићне ватре су у магијском погледу имале веома важну улогу. Снага пламена је требало да помогне младом сунцу да добије снагу и да у наредном периоду буде што више сунчаних дана, што је у аграрном смислу имало великог значаја, подсећа наша саговорница и додаје:
– Такву улогу је имало прастаро паљење обредних ватри на главним сеоским и градским трговима. Налагање бадњака и стварање великог пламена xарањем имало је слична магијска својства. У другој половини прошлог века у потпуности је изостао обичај паљења колективних ватри, да би се последњих деценија поново обновио у готово свим црквеним портама. Познато је да ватра има јако лустративно дејство, тако да се од ње очекивала и заштитна улога здравља деце. Такође, познато је и наше чувено изговарање: ”Колико варница, толико срећица, колико варница, толико парица, колико варница, толико у тору оваца,… А највише здравља и весеља, Боже дај”.
Главни обредни хлеб који се спрема и једе на Божић за време ручка је чесница. Овај обичај је веома присутан и данас.
– Може се рећи да чесница на божићној трпези представља нову жетву. Чесница се месила неначетом, “јаковном” водом, а замесивала се лесковом граном, која је у српској традиционалној култури имала најпозитивнија својства. У тесто чеснице се стављају најразличитији симболи. Поред зрна разних житарица, присутна је и примена неких других симбола, парче дрвета, бадњака, које симболизује здравље, зрно белог пасуља… У свим крајевима је обичај стављања металне новчанице у тесто намењено чесници, веома присутан све до данашњих дана. Опште је веровање да ће у наредној години бити најсрећнији онај ко пронађе новац у чесници. Поред тога што ће имати довољно пара, симболизује и здравље и напредак у читавој години, пошто је новац од метала. Временом је, углавном у градској средини, изобичајено стављање разних симбола у чесницу, али се обичај стављања металног новца очувао све до данас – каже Снежана Шапоњић Ашанин.
У српској традиционалној култури се под божићном печеницом одувек подразумевало прасе, подсећа етнолог:
– У селима готово да нема породице која не припрема божићну печеницу. Ово правило је донекло сачувано, како у приградским насељима, тако и у самом граду. Веома често градске породице наручују у печењарама печено прасе, које преузимају на Бадње вече или рано на Божић. У селима чачанског краја, најчешће, божићну печеницу називају божичњачетом.
Иначе, Божић се некада прослављао три дана и за то време трпеза се није склањала, нити се кућа чистила. Трећег дана Божића, на Стевањдан, чистила се кућа, износила божићна слама и растурала по њивама и воћњацима, како би предстојећа аграрна година била родна.
ПОЛОЖАЈНИК ПРИЗИВА СРЕЋУ
Рано на Божић у сваку кућу је долазио положајник. Најчешће је то особа мушког пола, пријатељски наклоњена дому у који долази. Веровало се да здрав и угледан мушкарац може донети породици срећу и напредак.
– У српској традиционалној култури од великог је значаја да положајник буде здрава, јака и напредна особа, како би снагом својих позитивних особина утицала на дом у који долази. Положајник најчешће посећује породицу свог комшије, блиског пријатеља или рођака. У изворном облику положајник представља митско биће чији је основни задатак да у новогодишњем периоду призове срећу одабраном дому. Положајника је требало богато угостити и даривати поклонима – објашњава етнолог.
Обичај положајника је у мање или више измењеном изворном облику сачуван до данашњих дана, а у сеоским срединама Моравичког округа очуван је без прекидања.
– Некада се само прва особа која дође на Божић сматрала положајником. У новије време, поготово у градској средини, све се мање поштује ово правило, тако да се баш на празник посећују блиски рођаци и пријатељи. Том приликом се доносе поклони, али у неким породицама због светости празника, и домаћини госте дарују, поготово децу – подсећа Снежана Шапоњић Ашанин.
Мир Божји, Христос се роди!
Ваистину се роди!
Нела Радичевић
Фото: Архива саговорнице
БОЖИЋНА ВОДА И БОЖИЋНА ВОЖЊА
– Рано изјутра на Божић домаћин, чешће домаћица, одлазила је на извор. Требало је што раније у кућу унети нову, неначету, односно “јаковну” воду којом ће се умити сви чланови домаћинства и са којом ће се поткувати чесница. Обавезно се води честита Божић уз речи: “Христос се роди!” Извор се даривао разним врстама жита, а бунар се китио босиоком, цветном биљком која сама по себи садржи благотворне особине. Обичај доношења божићне воде био је распрострањен у многим крајевима Србије. Али, данас се захваљујући савременим условима живота, обичај доношења “јаковне” воде углавном изгубио. С друге стране, задржала се божићна вожња. Некада су се на трговима села и градова могли видети фијакери и трактори, а последњих година и камиони, мотори, па чак и Деда Мраз са рикшом – подсећа етнолог.
БАДЊАК, СИМБОЛ БДЕЊА
– Црква је датум Нове године, која се углавном обележавала на просторима данашње Енглеске и Немачке, прихватила тек 1691. године. Прослављање Божића се раширило освајањем Америке, а Енглези су, колонизовањем Америке у то време, наметнули низ нових хришћанских обичаја, па тако и за Бадњи дан, који је припрема за најрадоснији хришћански празник. Бадњак симболизује бдење. Божићно дрво се налаже на ватру и читаву ноћ се бди, у ишчекивању доласка Исуса Христа. Некада су се у кућу уносила три пања од божићног дрвета, што је симболизовало Свету Тројицу. А распламсавање ватре имало је за циљ да се донесе мир, срећа, љубав и благостање у породици – каже Снежана Шапоњић Ашанин.
