Учествовао је у хуманитарним акцијама још у средњошколским данима. Касније, као официр, само је јачао хумане побуде. Када је требало, давао је крв неколико пута у три месеца, насупрот медицинским правилима. Није због тога имао никакве здравствене сметње. Да нису другачија медицинска правила, био би и данас добровољни давалац, иако је старији од 65 година…
Имао је и Бранко Крупеж, пензионисани официр и ратни ветеран прве категорије, добар подстрека да се као средњошколац пријави и учествује у акцијама добровољног давалаштва. Док је био малолетан, могао је дати крв два пута годишње. Сада су медицинска правила другачија, у тим хуманитарним акцијама могу учествовати само пунолетне особе до 65. године.
Не крије Бранко ни да је у први мах имао још један добар разлог због кога је давао крв. Док је био средњошколац, јаке зиме или велике врућине, нису утицале на одржавање наставе. Није било ни јесењих и пролећних распуста, тако да је значио сваки оправдани разлог за одсуство из школе. И тада су ђаци имали право да се два дана „одморе” после давања крви. Али, није Бранко никада заборавио праву причу коју је чуо у школи о добровољном давалаштву. Показао је хуманост у касарнама у Ваљеву и Чачку, у којима је провео официрске дане, у здравственим центрима, када год је требало.
– Касније, када сам постао официр, давао сам крв за Црвени крст Војномедицинске академије и Црвени крст Ваљево. Имао сам посебне књижице од ове две установе, тако да се често дешавало да дам крв и по два пута у три месеца. Лекарима сам показивао књижице у којима је уписан други датум, а мени ништа није сметало. Радио сам то и свесно, а хуманост је била моја једина побуда – каже Бранко Крупеж, пензионисани официр Југословенске народне армије и Војске Савезне Републике Југославије.
Сећа се Бранко и да су некада предузећа награђивала раднике који су били вишеструки даваоци. Ваљевски „Крушик”, на пример, давао је златни сат. Некадашња Фабрика резног алата у Чачку слала је раднике на море или у бању.
– У војсци није било никаквих привилегија, нити су ми биле потребне. Нисам ни тражио награде. Када дођу екипе Војномедицинске академије, станем на чело строја, војници су били иза мене и сви који су прошли здравствене контроле, давали су крв. Потом су момци и сами увиђали колико је важно бити хуман. После сваке акције, било им је два дана скраћено служење војног рока. У сваком случају, добровољно давалаштво је било толико масовно, а можда сам и ја, колико-толико, допринео томе – нада се Бранко Крупеж.
После Ваљева, прекомандован је у Касарну „Танаско Рајић” у Чачку. Ни повратак у родни крај није променио Бранкове навике. Давао је крв на свака три месеца. Крајем јануара 2007. године, од Црвеног крста Чачак добио је потврду за 119 пута дату крв. Сада, то није ни приближно коначна бројка акција добровољног давалаштва у којима је учествовао. Последњу званичну потврду добио је за 140 пута дату крв, 2015. године. Није ни то коначна цифра. Када је дао крв 150 пута, престао је да броји, а ко зна колико је још било непребројаних акција.
– Врло често, однос према добровољним даваоцима није какав би требало да буде. У Чачку, на вратима Опште болнице и Дома здравља видно је истакнуто да добровољни даваоци имају предност, када дођу на преглед. Моја искуства нису таква. Једном сам то поменуо на пријему у неку амбуланту, али сам добио одговор: „Питајте онога ко је то написао!” Нисам хтео да улазим у расправу, не би ни било сврхе. Једино је у лабораторији Опште болнице испоштовано оно што је написано. Убеђен сам да, бар 90 одсто људи даје крв из хуманих побуда и зато их треба уважити. Ако га не вреднују, нека не истичу то обавештење – напомиње наш саговорник.
Нису му знани ни разлози због којих није успео да оствари сарадњу са Црвеним крстом Чачак. Како је назначио, не жели ни награде, али је важно сетити се свих вишеструких давалаца. Каже и да је последњи пут учествовао у обележавању Светског дана добровољних давалаца (14. јун) 1996. године.
– Мислим да смо ми, вишеструки даваоци, набољи промотери тог хуманог чина и да можемо добро да утичемо на младе – убеђен је Бранко, који би још увек био добровољни давалац да су у медицинским правилима изузете године.
„И ЈОШ ПО НЕШТО”
Бранко Крупеж рођен је 1953. године у Ракови, од оца Мирка и мајке Милене. Имао је и брата Михаила. У Чачку је стекао основно и средњошколско образовање. Како је завршио војне школе и постао официр ЈНА и Војске СРЈ, описао је у ауторском делу „Сећања и још по нешто”. Ту књигу је наменио породици, превасходно унуцима, којима би желео да пренесе патриотске побуде, али и да им покаже здраве темеље на којима су васпитавана и одрастала сеоска деца. Ожењен је др Оливером Крупеж, професорком српског језика, има ћерке Сању и Јелену. Трећа генерација којој је посветио своју књигу су: Симеон, Вукашин, Софија Лејна, Вид и Ева.
У делу „Сећања и још по нешто” о аутору су говорили други људи, његови војници.
– … Увек је био уз своје потчињене, није се издвајао нити користио привилегије, увек на челу јединице, знањем, смерношћу и личним примером утицао је на обученост и морал јединице… – део је утиска војника јулске класе ’82 о официру Бранку Крупежу.
