Милан Салевић из чачанског села Трнава, већ 70 година живи са птицама. Љубав према малим, пернатим животињама, открио је још у раном детињству, када је од оца на поклон добио неколико голубова. Сада се у његовом дворишту налази фарма разноврсних птица.
– Мој покојни отац ми је донео голубове када сам имао седам, осам година и од тада сам са тим кренуо, цео живот имам голубове, после сам имао различите врсте птица, као и сада. Једно време сам живео у граду, након тога сам се вратио на очевину и повећао број. У овом послу нема зараде, више је трошак, али то је једноставно љубав – рекао је Милан Салевић.
Улазак у двориште Салевића, прави је мелем за уши, на стотине птица певачица опустиће вас и измамити вам осмех на лице. Свака од њих пева своју песму, а предивни звукови заједно чине јединствени хор. А иако птице које има још увек није пребројао, каже да увек зна ако нека недостаје.
– Не могу да издвојим неке посебно, јер их имам баш доста, ни сам не знам тачан број, али ако нека фали и није ту, то одмах приметим. Зебица је рецимо атрактивна, она нема никакву вредност, док рецимо, када је реч о александрима, комад се цени од 100 евра, па даље. Није битан новац, већ љубав према птици. Највише имам украсних птица, оне су и најатрактивније. Има ту Екзота, малих, ситних папагаја. Има неких врста којих има по пет, шест боја, аустралијске губитке, оне се брзо припитоме и буду по дворишту. Бронзанокрили, зеленокрили, аустралијски ћубасти, то су неке ређе врсте, мало се теже гаје, али се пиле, има доста егзотичних прица. Некада су кокошке биле занимљиве, имало је у Чачку доста врста, сада је све то замрло и остало је само пар врста код нас, старих одгајивача. Такође, нема ни људи који имају сада украсне голубове, други држе оне високолетаче, које користе за лет, за такмичења. – каже Салевић.
Иако је данас другачије него некада, дружење узгајивача и љубитеља птица одржава се на различитим скуповима, где размењују искуства, али и птице.
– Идемо често на излете, берзе. Некада су то биле изложбе, али нема више тог такмичарског духа, него сваки град, свако друштво организује берзу, на некој ливади, на стадиону и ту се окупимо и свако своје излаже, купује, продаје. Друштво „Кошутњак Чачак“ постоји већ 20 година у Чачку, некада идемо колективно на те берзе. Сећам се, пре неких 20 година, на изложбама је било преко 1.500 различитих експоната, кавеза, било је учесника из 20 градова широм Србије. Нажалост, сада смо на тим берзама само ми пензионери, има тако неки и неки дечак, који има птице, а голубове ретко ко да има. И све оно што се некада прода, тешко да може да покрије све оно што се уложи, пре свега, трошкове хране и нешто да се купи ново, али добро, то је љубав – каже Салевић.
Своју љубав према разним врстама пернатих животиња пренео је и на своје наследнике.
– Драго ми је да и унук воли птица, зет и он, када дођу недељом баве се њима. Они их хране, доносе воду, они се тиме баве преко викенда и драго ми је да је тако – рекао је Милан.
Иако нема одговор зашто се баш одлучио за птице, поред тога што је некада гајио и рибице и друге животиње, по свему судећи, изгледа да је ипак победила, прва дечија љубав.
Виолета Јовичић
